Има ли отисака СССР-а у атентату на краља Александра

Марсејски атентат на краља Александра је изазвао велику пажњу на совјетској страни која се припремала за коначно решавање спорних питања с југословенском краљевином. Исте вечери, 9. октобра 1934. Стаљин је добио обавештење да је југословенски краљ Александар заједно с министром иностраних послова Јефтићем на свом путу за Париз стигао у Марсеј и да је по пристизању на њега извршен атентат са више од 20 хитаца.

Јављано је да је краљ Александар погођен с три метка и да је подлегао ранама, као и да је убица ухапшен. На совјетској страни се претпостављало да је у атентату учествовало најмање десеторо људи.

Совјетска дипломатија је стајала на становишту да ће атентат оставити дубоке последице, како на унутрашње политичке прилике у Југославији, тако и на њену спољну политику, посебно у односу на Француску. Совјетску дипломатију су забрињавале информације добијене превасходно из совјетских обавештајних и дипломатских кругова које су упечатљиво говориле да ће „француски профашистички кругови“ настојати да за припрему и извођење атентата оптуже Совјетски Савез и Коминтерну.

У погледу самих дешавања у Југославији, располагало се информацијама о снажним реакцијама јавности, свенародној жалости и демонстрацијама пред зградама мађарског и италијанског посланства и конзулата. Процењивало се да ће Немачка и Пољска полагати наде на то да ће сам атентат оставити озбиљне последице на југословенско-француске односе и да ће довести до умањења француског утицаја у Југославији. Совјети су са своје стране очекивали погоршање југословенско-француских односа и озбиљнију југословенско-италијанску конфронтацију.  

Сам Стаљин је одлучно демантовао гласине о могућој совјетској умешаности у атентат. Он је у  телеграму упућеном 12. октобра 1934. из Сочија својим најближим сарадницима Молотову и Жданову изнео уверење да је атентат дело „немачко-пољске агентуре“, као што су и убиства Дуке у Румунији и Долфуса у Аустрији по њему била дела „немачко-фашистичке агентуре“ почињена у циљу измене румунске и аустријске спољне политике при чему су, по његовом мишљењу, у случају Дуке и Пољаци имали своју улогу. 

За њега је и атентат на краља Александра и Бартуа био дело постигнуто с истим циљем. Био је уверен да је та верзија најближа истини. Гласине о „завери комуниста“ је сматрао паролом која има за циљ да сакрије истину. Свакако, атентат на краља Александра изведен у тренутку кад се припремало коначно регулисање југословенско-совјетских односа ни у ком случају није одговарао совјетским интересима, док су совјетске званичне реакције говориле о томе да Совјетски Савез ни у ком случају није умешан у атентат.

Иако с Југославијом нису постојали редовни дипломатски односи, Совјетски Савез се након Марсејског атентата на краља Александра одазвао апелу француске владе и здушно подржао предлог Конвенције о међународној борби против тероризма. Гледано из совјетског угла, сам атентат на југословенског краља је представљао акт без преседана -  убијени су министар иностраних послова земље домаћина и владар друге земље који је дошао у званичну посету, убице су биле чланови терористичке организације, атентат је био припреман у трећој земљи, а сам атентат је претио да  наруши постојеће међународне уговоре што је могло да доведе до угрожавање мира на европском тлу.  

Упркос чињеници да  је тај акт совјетске дипломатије представљао пре свега израз ситуације у којој су се Совјети нашли услед атентата на Кирова, настојећи да тај чин прикажу делом међународног тероризма, као и видљиве британске заинтересованости за учешћем Совјетског Савеза у решавању горућих проблема у оквиру Друштва народа – Сарског проблема, конфликта у Јужној Америци и међународног тероризма, у југословенској средини је такав потез совјетске дипломатије доживљен као пријатељски.

Процењујући могуће унутрашње и спољне политичке импликације атентата на краља Александра, совјетска војна обавештајна служба је у анализи упућеној Стаљину и Молотову  процењивала да услед компликовања међународних односа у Европи, а посебно на Балкану може доћи до регионалног сукоба који би имао потенцијал да прерасте у оружани сукоб глобалног  карактера.

На совјетској страни се веровало да би постојеће међунационалне несугласице у југословенској краљевини могле бити искоришћене од стране заинтересованих страних сила за отпочињање сукоба те врсте. Чврсто се веровало да је сукоб између Срба, Хрвата и Словенаца као носилаца националних супротности неизбежан у блиској будућности.

После смрти краља Александра совјетска дипломатија није била забринута само за судбину започетог процеса нормализације међусобних односа, већ је страховала да би насилан одлазак с европске политичке сцене југословенског монарха могао да у потпуности поремети постојећи однос снага на Балкану, као и у читавом југоисточном делу Европе што би континент довело на ивицу оружаног сукоба, при чему би унутрашње међунационалне трзавице могле представљати погодно тло које би било искоришћено за разбијање југословенске краљевине.

Упркос израженој идеолошкој баријери, совјетска дипломатија је са симпатијама гледала на политичко наслеђе краља Александра, док је његов „недостатак политичке еластичности“ сматран последицом чињенице да је сам краљ Александар у младости „био принуђен да се силом прилика претвори у војника“.  

Перспектива југословенско-совјетских односа се у данима који су уследили након смрти краља Александра чинила неизвесном. Сасвим је било сигурно да ће замисао краља Александра о коначном успостављању редовних дипломатских односа између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза на начин који би се разликовао од француских и чехословачких интереса морати да сачека завршетак стабилизације унутрашњих политичких трзавица изазваних атентатом у Марсеју.

 (Аутор је Шеф катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду)