Годишње 200 случајева злостављања животиња – тек десет одсто починилаца буде осуђено

Какав је то човек који може да повреди немоћну животињу, питамо се све чешће после снимака на друштвеним мрежама и вести које говоре о мучењу животиња. Да ли само казна од таквих особа може да направи људе? Насиље над животињама је видљивије захваљујући камерама и снимцима са мобилних телефона, али је стваран број случајева вероватно много мањи од броја пријављених насилника, и далеко мањи од броја осуђених починилаца. Тако, на годишњем нивоу у Србији буде пријављено 200 случајева, а осуђених насилника је тек десет одсто.

Протеклих дана прича се о жени која је аутомобилом прегазила комшијиног пса. Да је то било намерно, како кажу комшије, доказује снимак на којем се види да жена није успорила ни зауставила ауто. Белка је некако успела да се извуче испод точкова, али са поломљеним предњим шапама. Особа која може да повреди животињу, може да повреди и човека.

"Сама чињеница да немаш у себи идеју да нешто што ти радиш може да угрози некога другога значи да неко није водио рачуна о теби у том смислу кад су деца у питању, тако да тај порив злостављања животиња у најранијем узрасту је заправо индикатор будуће психопатологије, врло озбиљно треба повести рачуна о томе, постоје истраживања и докази о томе да су серијске убице имали историју злостављања животиња", каже Радмила Вулић Бојовић, психолог.

"Ухапшене су три особе, сумња се на убијање и злостављање паса", "На десетине паса и мачака отровано на Космају", "Пребио два од девет паса које је чувао" - када чујемо овакве вести помислимо, какви су то људи.

Годишње се у Србији у просеку пријави 200 таквих кривичних дела. Само 10 одсто починилаца буде осуђено.

"Често су у питању непознати учиниоци или недостатак доказа да би могли да осудимо неко лице, тако да отприлике од тих 10 посто осуђених углавном су условне осуде, новчане казне, а изузетно затворске казне које су овим делом предвиђене у трајању до две године, а када је у питању убијање већег броја животиња, као и заштићене врсте онда је затворска казна до три године затвора", каже проф. Владимир Нешић са Катедре за судску ветеринарску медицину.

Власници и очевици овакве случајеве углавном пријављују Комуналној милицији или удружењима за заштиту животиња. Међутим, како грађани тврде, сви им говоре да за то нису надлежни и да о томе треба да обавесте МУП, будући да је у питању кривично дело.

"Дешавало се да смо ми подносиоци неке пријаве, много чешће дајемо савете грађанима како да напишу пријаву, шта да ураде и да онда они сами покрену тужбу", каже Сања Радосављевић из "Енимал рескју Србија".

"У свим тим ситуацијама се обавезно обавештава полиција која упућује оштећене да се изврши обдукција на неком од факултета или Института ветерине у Србији и на тај начин обезбеде докази да би могли даље процесуирају ти осумњичени за то кривично дело", додао је професор Нешић.

Прекршај је и занемаривање паса, а до тога често долази и због незнања власника.

"Када су биле ове велике врућине имали смо јако велики број упита коме грађани да се обрате јер виде власничке животиње које су везане на изузетно кратком ланцу од метар, два, где немају воде, хране, адекватно склониште од сунца. То је исто занемаривање које је кажњиво", навела је Сања Радосављевић.

Пре више од 10 година постојала је иницијатива Градске управе да се, у сарадњи са Министарством унутрашњих послова, оформи полиција за животиње, али то се није десило.