Поштовање радних права у Србији – ближа Африци и Азији, него Европи

Још у 19. веку радници у Америци и Европи изборили су се за осмочасовно радно време. Данас, међутим, у Србији има све више оних који дневно раде много дуже. И поред тога, платама тешко да могу да задовоље основне потребе, а не да им остане и за културу, кажу у Савезу самосталних синдиката Србије. 

"Радна недеља често није пет дана, већ шест, а некад и свих седам. Радницима се смањује број дана годишњег одмора и плаћена одсуства. Често имамо тзв. прерасподелу радног времена, па се прековремени и ноћни рад не плаћају. Све то су озбиљна кршења закона", наводи Зоран Михајловић, секретар Већа Савеза самосталних синдиката Србије. 

Послодавци кажу да би ове примедбе требало да буду сигнал да постоји потреба за социјалним дијалогом, где би се изнеле све сугестије, дилеме и изазови обе стране и нашло компромисно решење у циљу очувања радно-социјалног мира. 

“Сигурно да послодавац треба озбиљно да схвати и са уважавањем размотри све иницијативе и предлоге радника у вези са условима рада, јер они директно утичу на њихово задовољство и мотивацију, што се одражава на продуктивност и дугорочни успех предузећа”, наводе у Унији послодаваца Србије.  

И представници радника и представници послодаваца у Србији сагласни су да су се услови рада побољшали у односу на пре неколико деценија, али да простора за унапређење и даље има. Пре свега, кроз измене законске регулативе.

“Циљ владе, када је мењан Закон о раду 2014. године, био је да се смањи незапосленост у Србији, што јесте испуњено. Али, проблем је што то не прати раст плата у темпу који је очекиван. Страни инвеститори који долазе у Србију углавном доносе технологију која захтева мануелни рад. Најчешће је реч о компоненташима који раде за ауто-индустрију. Тај рад не може много да се плати и обично се уговори потписују на 'минималац' или тек нешто више од минималне зараде”, каже Михајловић.

"Наравно, да се не би направио велики јаз између радника у тим приватним фирмама и у јавном сектору, некако су замрзнуте плате и у јавном сектору. Ланчана реакција је била не да се побољшава стандард и да плате расту, него су се оне задржале на ниском нивоу", додаје наш саговорник.

Синдикати: Системско кршење права радника

И у Међународној организацији рада сматрају да законодавни оквир мора да се модернизује, посебно имајући у виду да Закон о раду није озбиљније мењан последњих 20 година. Уколико Србија жели да се усклади са међународним прописима, измене ће морати да претрпе, између осталих, и закони о штрајку, о мирном решавању радних спорова, о социо-економским саветима. 

"Код нас је највећа невоља то што је општа маса радништва подељена на групе на које се односе различити радно-правни режими. Ниво заштите радника у Србији није једнак међу тим групама и то је једна од већих потешкоћа. Како консолидовати тај раднички глас, ако се права радника разликују од групе до групе", каже Јован Протић, национални координатор Међународне организације рада у Србији. 

"Не тако давно имали смо ситуацију са тзв. фриленсерима који су у посебном режиму самозапослених радника. Закон о раду штити само запослене, а не све раднике у целини и то мора да се промени у новом Закону у раду", додаје наш саговорник.

Према индексу поштовања колективних права, Међународна конфедерација синдиката је све државе поделила на пет група. Србија је сврстана у групу земаља у којима постоји системско кршење права радника и то како код приватних послодаваца, тако и у јавном сектору. 

"Ми смо и даље претежно у друштву афричких и азијских земаља. Било је земаља у окружењу које су назадовале, али уз то назадовање дошле су до истог нивоа оцене као и ми. Ту су Северна Македонија, Румунија, Грчка, Мађарска, док има земаља, као што су Хрватска и Црна Гора, које су на том оцењивању боље прошле и где су радна права боље поштована него у Србији“, објашнајва Протић.  

То, истиче, значи да домаћи закони нису на адекватном нивоу када су у питању међународни радни стандарди и да њихова примена није доследна.

"Радници и даље морају да се боре за своја права. Тековине 1. маја и стварања радног права као гране последица су деценијских борби на улицама у 19. веку. Наравно, сада није време револуције где би на улицама требало да се боримо за своја права, али уједињени синдикати морају стално да подсећају на потребу поштовања радних права у што већој мери“, наглашава наш саговорник.

Мишљења послодаваца о условима рада у Србији варирају у зависности од сектора и величине предузећа, али су сви сагласни да непредвидивост у примени закона и бирократија отежавају пословање.

"Пословање, такође, отежавају и високи намети и таксе за које се тачно не разуме шта им је сврха. Привреда је става да су трошкови рада високи, укључујући порезе, доприносе и остала давања, те указују да исти утичу на конкурентност предузећа”, наводе у Унији послодаваца Србије.

Додају и  да је недостатак квалитетне радне снаге озбиљан проблем за већину делатности, због чега очекују адекватан одговор у брзој реформи образовног система. 

Србија све више запошљава странце

Да би се бар делимично решио проблем недостатка радне снаге, Србија је прихватила тренд који је одавно присутан у развијеним земљама и сада запошљава странце, што по мишљењу синдикалних представника није добро.

“То ће изазивати стагнацију плата, а наша квалификована радна снага ће и даље одлазити из земље", упозорава Михајловић.

Због тога је, каже, потребна већа подрша домаћим привредницима.

"Ми правимо хале, дајемо подстицаје инвеститорима да би запошљавали људе, а они не доносе озбиљну технологију. Једног дана када им се не буде исплатило више да овде раде, они ће отићи и однети то што су донели, а нама ће остати празне хале у којима се неће радити и имаћемо вишак радне снаге“, објшањава Михајловић. 

За послодавце, запошљавање странаца један је од начина да одрже своје пословање. 

"Домаћи радници немају разлога да страхују за своја радна места, јер је дефицит толико велики да није реално очекивати да било чије радно место буде угрожено доласком странаца”, наводе у Унији послодаваца Србије. 

И овог 1. маја жене у свету, али и у Србији су за исти посао мање плаћене од мушкараца. Да би се то променило потребно је доследно спроводити међународне стандарде и законске регулативе које забрањују дискриминацију на основу пола.

Такође, у наредном периоду мора се радити на унапређењу свести о важности родне равноправности. Потребно је пружити подршку женама у развоју каријере и напретку на радном месту, као и у развоју сопствене бизнис идеје. Уз то, неопходно је да се обезбеди транспарентност у процесу запошљавања и процени вредности посла.