Почињу бесплатне психотерапије за пацијенте са дијагнозом малигнитета крви

За пацијенте који се лече на Клиници за хематологију Универзитетског клиничког центра Србије у сарадњи са Удружењем оболелих од лимфома и хроничне лимфоцитне леукемије организоваће се групне психотерапије које ће бити бесплатне.

Обично се најбоље разумеју они који деле исте или сличне проблеме. Групе психолошке подршке пацијентима са дијагнозом малигнитета крви водиће психолог и психотерапеут Ана Милановић.

Када почињете са терапијама, где ће се одржавати, којим данима, ко од пацијената може да дође?

Групе ће кренути у неком тренутку у мају, тренутно прикупљамо податке који број пацијената је заинтересован, за сада делује да је то приличан број пацијената којима је, очекивано, потребна психолошка подршка. Простор је у центру на Топличном венцу, одржаваћемо групе два пута месечно, и трајаће два сата.

Свако реагује на свој начин у кризним периодима - неко отворено тражи подршку, а неко се затвара у себе, повлачи, преживљава све сам, не жели да оптерећује породицу. Како им у том случају прићи и помоћи им да се отворе и прихвате подршку?

Свима је потребна подршка у тим тренуцима, али неким људима је јако тешко да је потраже и лакше им је да се повуку. У тим случајевима не треба на силу покушавати помоћи особи, али јој треба континуирано давати до знања 'ја сам ту ако ти требам, за све што ти је потребно можеш ми се обратити' и просто бити ту, слушати особу, пустити је да она сама покрене и у неком тренутку каже шта јој треба.

Увођење терапије може бити прво суочавање са болешћу. Како се тада приступа пацијенту, члану породице? Шта треба рећи у тим разговорима, како се понашати да бисмо били подршка?

Тај моменат је доста тежак, постоји велики страх од саме терапије код пацијената, како ће то бити, како ће то утицати на њих, како ће променити њихов квалитет живота и у тим тренуцима је подршка ближњих јако важна, посебно што те терапије могу бити врло интензивне и отежати свакодневно функционисање тако да је почетна помоћ око набавке хране, помагање да се они снађу да што боље поднесу све те нуспојаве терапије и просто им бити ту на услузи кад им је нешто потребно.

Како ће психолошке терапије изгледати, шта ту могу да очекују?

На тим групама могу да очекују нешто што је јако важно – то дељено искуство, значи прва ствар коју ће видети да нису сами у свему томе, да има и других људи који имају те исте проблеме и да су то проблеми који су решиви, на групама ћемо се бавити како се носити са емоцијама које се јављају поводом болести, шта радити са њима, како се носити са мислима, са несаницом, са симптомима депресивности, анксиозности, значи радићемо разне вежбе које ће њима помоћи како да се носе са својим психолошким проблемима који су пратећи и нормални.

Када смо под великим стресом, а тешка болест спада у велики стрес, на скали стресора је на другом месту тако да је јако битно да они схвате и прихвате да је скроз нормално све што осећају, а онда полако корак по корак да се уче како да се носе са јаким емоцијама и како да их преусмере и измене у нешто што им може бити од користи и конструктивно.

Како, иначе, наш здравствени систем стоји са психолошком подршком хематолошким пацијентима, шта по том питању треба предузети?

Као и што је негде очекивано, не баш најбоље, на Онкологији на Клиничком центру постоји психолошка подршка колико ми је познато, али је то недовољан број психолога и мисли да треба имати много више ових група и у различитим огранцима. Ми сад у сарадњи са Клиничким центром и Хематолошким одељењем и Удружењем Липа радимо ово, али постоје и други малигнитети и потребно је имати више психолошке подршке и организовати те групне сеансе са пацијентима.