Бомбе, отмице и убиства – како је изгледао живот Срба у Приштини 1999. године

Навршава се 25 година од почетка НАТО агресије. Процењено је да је погинуло око 2.500 цивила, међу њима 89 деце, а рањено око 6.000 особа. Душан Челић је тада живео у Приштини и у разговору за РТС каже да нико није очекивао бомбардовање јер су веровали да никоме ништа нажао нису учинили. Детонације су одјекивале неколико стотина метара од нашег стана, присетио се Душан Челић. Ту 1999. годину обележио је и нестанак његовог брата Ивана, који је отет и убијен свега неколико дана од потписивања Кумановског споразума.

Професор грађанског права др Душан Челић са Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, живео је у Приштини када је 24. марта почело НАТО бомбардовање.

“Ми који смо живели у Приштини знамо да рат није тада почео. Почео је више од годину дана пре тога. До нас су стизале ужасне вести о злочинима над припадницима српског народа на Косовој Метохији, а и у самом граду у Приштини је постојала једна врста тензије. Било је пуно насилних догађаја, бачена бомба у неком српском кафићу, повремена несташица појединих прехрамбених производа“, присетио је Душан Челић.

Ипак, будући да су веровали да ником ништа нажао нису учинили, НАТО агресија их је изненадила.

“Био сам заједно са мојом породицом у стану, и чули смо детонације које нису биле близу центра града, али су се јасно чуле те вечери. Врло брзо смо сазнали да је бомбардован аеродром Салатина те вечери, али веома брзо, неколико дана након тога, бомбардован је и центар Приштине, ужасно бомбардовање смо преживели“, прича професор Челић.

Бомбардована је пошта, центар града у близини Гранд хотела, а детонације су се чуле читаве ноћи.

“То искуство је заиста било ужасно јер се догађало неколико стотина метара од стана у коме смо живели“, додао је Челић.

Брат Душана Челића отет и убијен

Његов брат је отет јуна 1999. године, непосредно након потписивања Кумановског споразума и доношења резолуције 1244.

“Два дана након потписивања споразума и доношења резолуције 1244, ушле су трупе НАТО пакта, британски и амерички КФОР, на тенковима НАТО пакта који су ушли у центар града, буквално су били и војници и терористи тзв. УЧК. То неформално савезништво се није ни крило, било је потпуно отворено, јасно. И тих дана је кренуо лов на Србе у Приштини и широм покрајине“, рекао је Челић.

Србе су, каже, ловили и у становима и на улицама, на радним местима.

“Мој брат је нестао 14. јуна кад је кренуо на посао и од тог дана ми га, нажалост, више нисмо видели живога. Покушали смо да организујемо некакву потрагу у граду и доживели врло непријатне искуство од стране британског КФОР-а“, рекао је Челић.

Након пет година добили су обавештење од Унмика да су идентификовани његови посмртни остаци.

“Он је пронађен у једној гробници надомак Приштине у којој су били српски лешеви, ако тако могу да кажем, српске жртве. Према обдукционим налазима Иван је био погубљен, стрељан, руке су му биле жицом везане иза леђа“, навео је Душан Челић.

Нада да ће до правде ипак доћи

Ипак, сматра да за разлику од многих који нису успели да сахране своје ближње, имају неку врсту олакшања.

“Осетили смо неку врсту олакшања јер смо могли да смиримо посмртне остатке, да умиримо кости нашег брата, да га сахранимо онако како то доликује човечјем бићу. Ја се сећам када смо преузимали његове постмртне остатке, официр Унмика је хладно рекао да је случај завршен, а ја сам му рекао - не, случај је овог часа отворен, јер ми очекујемо задовољење правде“, испричао је Челић.

Иако сада то, каже, звучи идеалистички, он гаји зрно наде да ће до правде доћи.

“Историјски токови су можда сада такви како јесу, али никада нису били једнозначни, они ће се мењати. Ми морамо сачувати и у овим тренуцима осећање за правду, сачувати то зрно из кога ће вероватно нићи задовољење правде“, рекао је Душан Челић.