Војводу Степу Степановића, јунака Церске битке - описују верно три речи

На свега десетак километара од центра Београда налази се родна кућа човека кога су Турци звали Једренски громовник, Французи - Челични човек, а Срби - Церски јунак, кућа великог Степе Степановића.

Степановићи су име добили по чича Степану који се, почетком 18. века доселио у Кумодраж и који се, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог срспког устанка.

Његово име поносно је понео унук рођен 1856. године. Трогодишњу основну школу Степа Степанповић је завршио у свом селу а гимназију у Београду.

Хтео је да буде свештеник

"Оно што знамо јесте да је Степа био веома побожан, привржен вери и Богу и да је хтео да буде свештеник, међутим, то се није свидело његовом оцу, како кажу неке белешке, па га је изгледа отац наговорио да оде у војну школу. Степа је касније изговорио да је био захвалан родитељима што су га послали на школовање и упутили га на војни занат“, каже др Ненад Лајбеншпергер, историчар.

Школовање прекидају српско-турски ратови, након којих се враћа академији и завршава је 1880. када упознаје и будућу супругу Јелену Миловановић, ћерку среског начелника који у почетку није одобравао ту везу. Међутим, љубав је победила и они су се венчали 1881. Онда су ратови почели да се нижу. Најпре српско-бугарски рат, нешто кансије Балкански ратови и на крају Први светски рат. За заслуге и храброст добио је чак 35 одликовања.

Три речи које описују Степу Степановића

Ненад Лајбеншпергер каже да Степу Степановића као човека можемо описати са три речи.

Једно је правичан, друга је скроман и трећа је особењак. Правичан је био јер је увек веровао у правду, у поштење – тако је живео како у приватном животу, тако и у војсци. Био је изузетно скроман. Није хтео никакве почасти. Када је отишао у пензију и када је добио прву пензију – постоји прича да је одбио да је прими јер је сматрао да је сувише велика и да ће оштетити државну касу. Тек кад је она преполовљена онда ју је примио. Након завршетка Првог светског рата он је на челу армије која улази у Сарајево и постаје командант те војне области. Одредили су му да буде смештен у дворцу у ком је раније био смештен турски везир а касније гувернер Босне и Херцеговине из Хабзбуршке монархије, али када је видео луксуз и раскош, рекао је – не, то није за мене и сместио се у једну од помоћних зграда“, испричао је Лајбеншпергер.

По сопственом захтеву разрешен дужности 1919.

Кажу да је војвода Степа волео народни језик, народну песму, народно одело, народне обичаје, да је целог живота спавао на тврдом војничком кревету и да је јео само војнички хлеб. Имао је свој став и свој свет у који нико није имао приступ. Избегавао је хвалоспеве, славља, раскоши.

Волео је да буде сам, да шета сам, једе сам, седи сам у кафани. Био је човек који је цео живот провео на фронту, а који је изнад свега волео мир у сваком смислу. По сопственом захтеву разрешен је дужности 1919. када се повлачи у Чачак и посвећује породици, унуцима, цвећу у башти и обичним свакодневним кућним пословима.

Анегдота о војводи

"Постоји једна анегдота, док је тестерисао дрва спремајући се за зиму, неки сељак је пролазио поред куће, застао је и питао га – да ли овде живи војвода Степа, он је одговорио – ту живи. Онда га је сељак питао – ти му спремаш дрва за зиму, колико сте погодили цену. Војвода каже, нисмо ништа погодили, ја за војводу радим 12 месеци. Сељак је рекао – имаш и за кога да радиш. Сељак је отишао не знајући да је причао са војводом Степом“, испричао је историчар.

Посебан и скроман, држави је дао све, а од ње тражио само један поклон – стару кобилу Вилу, која му је била друг и сапутник кроз цео Велики рат.

"Стицајем те околности, он је кобили спасао живот и она је њега испратила на вечни починак“, рекао је  Ненад Лајбеншпергер.

За родну кућу Степе Степановића, данас нажалост мало људи зна. Његова кућа чека да исприча причу о храбрости, части, скромности и поштењу.