Хероји са Кошара: Повезани смо крвљу и муком

Битка на Кошарама, на граници Југославије и Албаније, вођена је од 9. априла до 10. јуна 1999. године. Циљ напада ОВК била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица Војске Југославије у Ђаковици и Призрену.

Уз артиљеријску подршку Војске Албаније и НАТО авијације успели су да заузму саму караулу, али је Војска Југославије успела да спречи даљи продор непријатеља.

Караулу су бранили, пре свега, војници на редовном служењу војног рока.

"Ми Срби смо геџе, али имамо ген, нешто што мало народа има на свету, да бранимо родну груду… Свако од нас ко је био ту није мислио – пусти то. Него, остајемо до краја", каже Иван Ранковић, који је учествовао у борбама на Кошарама 1999.

Догађај који је обележио животе војника и сећања

Успомену на погинуле у тим борбама чува спомен соба која је отворена у касарни 125. моторизоване бригаде у Крушевцу, али и саборци.

Један од њих, војник Миле Росић, каже да је највећи печат Кошара погибија пријатеља.

"Почевши од Морина, где је страдао Иван Богосављевић, затим потпоручник Леовац, Церна Тибор који је био мој војник, Богојевић Бојан, Јовановић… Многи су то хероји, њих 108, а већину сам познавао", каже Росић.

"Куршум метака и велики број граната"

Од 67 дана битке, припадници 63. падобранске бригаде на караули су провели 61 дан.

Видоје Ковачевић, који је током тих борби командовао једном падобранском групом, тешко је повређен.

"Никад нећу заборавити како је одјекнуло међу народом и утицало на друге војнике кад је падобранска група дошла у рејон Дечана и тај наш долазак је учврстио линију фронта и није дозволио шиптарским снагама да се пробију. Сећам се енорнмног куршума метака, великог броја граната", наводи Ковачевић. 

Посебна веза, скоро пола века касније

Оне који су преживели борбе, данас веже посебна веза. Миле Росић објашњава да се труде да остану прибрани.

"Имали смо проблем, јер када смо 1999. завршили војни рок, пуштени смо да се сами бринемо о себи, није имао ко да нас прихвати", каже Росић.

Истиче да заједно, уз помоћ државе, покушавају да помажу једни другима. "Не можемо свимa, али кад год се неко нађе у тешкој ситуацији, небитно да ли је учесник битка на Кошарама или неке друге битке, ми гледамо да помогнемо. Али, имате и проблем што ти који су у тешкој ситуацији једноставно не желе да причају о томе, нити желе да траже помоћ", рекао је Росић.

Видоје Ковачевић такође истиче посебну повезаност.

"Сам скок падобраном из авиона је облик сусрета са смрћу. Ту човек савладава страх, а ви имате само свог саборца и пријатеља и са њим делите добро и зло. Кад сте на борбеном задатку, схватате колико је важно то пријатељство и другарство", указује Видовић.

Иван Ранковић истиче да су они као најрођенији род.

"Ми смо повезани крвљу и муком. То нормалан човек не може да схвати – крв и мука су нас повезали да живимо један за другог", прича Ранковић.

"Сви би урадили исто, ми другу државу немамо"

Готово 25 година касније, нема оних који би нешто другачије одрадили.

У то је уверен и Видоје Ковачевић: "Са ове дистанце, у мом поступању исто бих и дан данас урадио, нема веће светиње и дужности од тога да бранте своју државу и свој народ."

Сагласан је и Иван Ранковић. "Свако од нас ко је преживео је доле и умро. Овај наш задатак од живота је да гледамо да живимо најнормалније", каже Ранковић, а на истом трагу је и Миле Росић. "Мислим да бисмо урадили исто, ако не и више. Ми другу државу немамо."

У рејону Кошара погинуло је 108 припадника Војске Југославије – од тога 18 официра и подофицира, 50 редовних војника, 13 резервиста, 24 добровољца.

ОВК је потврдила да је изгубила око 200 људи, али сматра се да их је било много више.