У Србију их довео посао, остали због ћерке - како је Јамур постала Лесковчанка

Са затварањем турске компаније “Џинси” из Лесковца је отишло и 15-ак турских породица. Трочлана породица Ата једина је остала. Салих је три месеца био без посла, у међувремену супруга је отворила турску посластичарницу. Животом у Лесковцу најзадовољнија је њихова ћерка.

Срце исписује где је дом. Рођена је у близини Истанбула, али у Лесковцу је од треће године. Овде су сећања, пријатељи, школа. Јамур је Лесковчанка.

“Лепо ми је овде, излазим са другарицама да се шетам, да се играм сваки дан скоро, радимо шта хоћемо", каже Јамур.

Породицу Ата у Лесковац је 2014. довео Салихов посао. Искусног мајстора за одржавање машина из Чорлуа, града текстила ангажовао је "Џинси". Затварањем фабрике нашли су се у недоумици. Вратити се, као друге турске породице, или остати. Пресудила су Јамурина осећања.

“Неће да се враћа, воли школу, другарице воли, има друштво. Не само ћерка и ми смо се навикли, моја жена воли овде, комшилук има, добро је и волиме Лесковац", каже Салих Ата.

Уверили су се да срећа помаже храбрима. Салих је нови посао нашао у грчком "Аутостопу", а Мелиха је досањала свој сан. У центар Лесковца донела је дашак Турске.

"Тако прича лепо све, амбијент леп, укусно каже и ја срећна кад људи тако прича и мене задовољна тако", каже Мелиха.

У испијању турске кафе из филџана, чаја из стаклених шоља, укусима чувених баклава и ролованих ратлука, за које су задужени турски мајстори, Лесковчани радо уживају.

"Новина која је интересантна и за сада смо презадовољни", каже Горан Коларецић.

Време ће можда мењати одлуке, али за сада остају овде. Јамурин осмех и срдачност Лесковчана греју им душе.

"Сад овде да заврши можда и средња школа, после за факултет не знамо, али за сад ту смо, остајемо", каже Салих.

Слатко да једем да слатко причам, кажу Турци. Нека им и живот крај Ветернице, на 700 километара од родног краја и обале Мраморног мора буде сладак.