Србија обележава 150 година постојања динара, ово је шест чињеница о нашој монети

Српски динар обележава 150 година откако је постао званична монета и новчана јединица.

Током век и по постојања, динар је сведочио трансформацији Србије од кнежевине у краљевину.

Важио је за званичну валуту у проширеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, те Југославији, као и у послератној социјалистичкој Југославији и "окрњеној" СРЈ, све до Државне заједнице Србије и Црне Горе и самосталне Србије. 

Динар у Кнежевини Србији

Законом о ковању сребрне монете 12. децембра 1873. године, пре век и по, динар је у Србији постао званична новчана јединица.

Одлуку је потврдио кнез, касније и краљ, Милан Обреновић и увођењем динара разрешен је монетарни хаос настао због употребе више од 40 врста туђег металног новца, међу којима су били дукат, форинта, талир и цванцик.

Била је то последица петогодишњих дипломатских напора српских власти у време вазалне Србије да обезбеде самосталну монету, чему се Турска противила.

Народни посланици су током заседања водили полемику о називу монете. Осим динара, предлагано је име франак, али и домишљатији називи, попут србљака, стопарца, стопара, петгрошића.

Од одлуке до употребе динара у Кнежевини Србији

Од одлуке о стварању монете из 1873. до израде првог кованог новца прошле су две године. Први сребрни новчићи исковани су 1875. и на аверсу – предњој страни новчића – имали су лик кнеза Милана Обреновића, у апоенима од 50 пара, једног и два динара.

Прва папирна новчаница, као симбол модернизације, појавила се 1876. током Српско-турског рата. Иако практично није била у употреби, новчаница је означила прелазак са традиционалног металног новца на папир као нови носилац вредности.

Практична примена папирног новца уследила је тек 1884. када је одштампана прва новчаница од сто динара која је имала подлогу у злату.

Прве српске и југословенске новчанице све до 1929. године су штампане у Белгији и Француској, а једна серија и у Сједињеним Државама. Од почетка рада Завода за израду новчаница 1929. године све новчанице штампају се у земљи. Изузетак је серија из 1943. године, штампана у Лондону.

Када је Србија постала краљевина 1882. издата је специјална серија златника од 10 и 20 динара, који су у народу називани и као "Миланови златници" или "миландори" – по имену краља и француској речи за злато.

Порекло имена

Назив динар изворно је римски и латински. Првобитно је у оптицају била сребрна кованица, која се појавила средином трећег века пре нове ере. Латинско значење (денариус, денарии) било је десетица. Новац тог назива кован је у Римском царству наредних 500 година, а термин је постао синоним за новац уопште.

Термин је у нешто измењеном облику прихваћен међу Грцима, као динарион, а потом и међу Арапима. Златни динар кован је у Дамаску, почев од 696. године, по узору на византијске златнике. Назив кованице динар посредно се враћа на Стари континент са експанзијом Арабљана на Медитерану.

Употреба динара у средњовековној Србији 

Међу Србима, назив динар појављује се 1214. године, у време владавине Стефана Првовенчаног (1196–1227), првог краља династије Немањић.

Српски краљ Стефан Радослав је потом у 14. веку наредио ковање сребрног и бакарног новца, када је назив "динар" са собом носио не само економске већ и културне конотације. Тадашњи динар представљао је важно обележје самосталности и државности српске државе у средњем веку.

Бројност, разноврсност и лепота новца, сходно врхунцу моћи средњовековне Србије, долазе до изражаја у ковању новца током владавине краља, а потом и цара, Душана у 14. веку.

Новац су све до пада деспотовине, 1459. године, наставили да кују готово сви српски владари, и то широм територије српске средњовековне државе, у ковницама које су се налазиле у близини бројних рудника сребра. Неки од њих су Брсково, Трепча и Ново Брдо.

Кратак водич динара кроз 20. век 

Промене у политичком систему почетком 20. века и оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, доносиле су и потребу за изменама у монетарном систему, јер су у новој држави у употреби били српски динар, црногорски перпер, аустроугарска круна, али и новац савезничких држава.

Успостављено је јединствено средство плаћања, а прве новчанице Краљевине СХС издате су 1919. и имале су вредност означену у динарима и крунама. Последња новчаница издата у Краљевини Југославији пре окупације вредела је 500 динара и носила је датум рођења малолетног краља Петра Другог Карађорђевића.

Током Другог светског рата, влада Краљевине Југославије је емигрирала, а Народна банка је наставила рад на територијама савезничких држава.

Седиште јој је било у Лондону где су издате су новчанице које знатно подсећају на амерички долар, али никада нису биле у употреби, нити су доспеле на територију Југославије.

Након Другог светског рата, држава је имала неколико уређења, а самим тим и новчаница. Демократска Федеративна Југославија издала је прве послератне новчанице.

Од 1945. до 1992. емитовано је укупно 12 серија новчаница за различитим мотивима социјалистичког друштва и партизанске борбе у Другом светском рату.

Током деведесетих је наступио период хиперинфлације, а продукција новчаница била је несагледива. Новчаница са ликом Јована Јовановића Змаја током 1992. и 1993. године имала је највећу номиналну вредност у доба СР Југославије, која је уједно једна и од највећих у историји светских монета.

Најновији динар

Централна банка је 2003. у новонасталој Државној заједници Србије и Црне Горе постала Народна банка Србије, а један од првих циљева био је издавање нових новчаница и кованица које су носиле грб институције.

Новчанице су испреплетене значајним личностима из српске историје и културе, док су на кованицама приказани манастири и зграда Владе Србије.

Широк спектар новчаница издаје се у апоенима од 10, 20, 50, 100, 200, 500, 1.000, 2.000 и 5.000 динара, заједно са кованицама од једног, два, пет, 10 и 20 динара.

Осим у Србији, динар је данас назив валуте и другим земљама попут Алжира, Бахреина, Јордана, Ирака, Кувајта, Либије и Туниса.

У Ирану, динар означава стоти део ријала.