Малолетничка делинквенција - како разликовати несташлук од понашања које децу води у криминал

После незапамћеног злочина у Основној школи "Владислав Рибникар" све чешће читамо вести о малолетницима који су починиоци тешких кривичних дела.

Од јануара до септембра ове године, у Србији је у области малолетничког криминала било 3.078 кривичних дела. Пријављено 2.330 малолетних учинилаца. 

У истом периоду, учешће малолетничког криминала у укупном криминалу износило је шест одсто.

Породични психотерапеут Сања Ђурђевић рекла је, гостујући у Београдској хроници РТС-а да су нека деца постала суровија и злочини које она чине су бруталнији, али оно што не можемо да кажемо да су сви малолетни учиниоци кривичних дела чинили тешка кривична дела са монструозним акцијама – то показују подаци из полиције.

Како каже, забрињава пораст броја малолетника који испољавају проблеме у понашању.

"Видели смо у статистици оне који су процесуирани, али око 14.000 деце прошле године према извештају Републичког завода за социјалну заштиту је испољило поремећаје у понашању, односно проблеме у понашању. Међу том децом су и они који врше кривична дела – њих је око 8.000, а око 6.000 деце је испољило само проблеме у понашању", рекла је Ђурђевићева.

Постоје ли индикатори понашања које бисмо могли да приметимо

Ђурђевићева каже да постоје индикатори понашања које можемо да приметимо, али напуштена је методологија која тражи један узрок у понашању малолетника. Овде је скуп ризико фактора допринео да деца учине кривично дело.

Према њеним речима, то су деца која се понашају мало чудно, суровија су према вршњацима, не испољавају емаптију за туђу бол, показују склоност криминогеном начину размишљања, диве се људима који су бахати и безобразни – то су неки видљиви знаци.

Одговарајући на питање како да знамо да ли је реч само о несташлуку или о проблему у понашању, Ђурђевићева напомиње да све што је набројала не спада у обичне развојне несташлуке.

Када школа позове родитеље, они бране своје дете

Ђурђевићева каже да је не изненађује да родитељ на првом састанку неће испричати каква је породична ситуација и шта се све дешава у породици – да ли су некада имали неки проблем са дететом.

"Можда некада и нису имали - дете није испољавало проблем у породици, али испољава проблем међу вршњацима што не значи да је породица функционална у свакодневном животу, то значи или се ту негују слични ставови које и дете преноси или да нема емоционалне блискости и емпатије“, објаснила је она.

Важно је да се родитељи обрате стручњацима, ако не желе да разговарају са психологом у школи, да се обрате даље стручњацима који се баве породицом, повлачи Ђурђевићева.

Моћ школских педагога

Када дете прави проблеме педагози имају мехнаизме да обавесте Центар за социјални рад, ако је дете испољило елементе насиља у школи.

"Проблем је да када говоримо о деци која имају мање од 14 година, не постоји начин и механизам да уђу у програм третмана. Не постоји програм превенције у коме би се препознавала ризична понашања", указала је она.

Шта може да се промени у систему

"Потребно је реорганизовати начин пружања помоћи деци и породицама у ризику, омогућити да постоје дневни центри, саветовалишта, као што су некада постојала у скоро свим домовима здравља - центри који су ванинституционални да се људи могу сами обратити, да питају за савет, за сада је остављено да се обрате приватним психтерапеутима, а има и онлајн саветовалишта", указује Ђурђевићева.

"Систем треба да стави ово као приоритетан проблем, а онда да га решава на начин да то буде мултидисциплинарни приступ више институција: и здравство и социјална заштита и образовање и да сви морају да буду укључени", закључила је Ђурђевићева.