Срби са севера Космета упућени на Рашку, многи су тамо нашли стабилан посао

Више од двадесет пет радника из Лепосавића, Лешка и околних села већ две године ради у фабрици "Лус текстил". На посао у Рашку долазе организованим превозом.

"Овај посао је важан за мене и моју породицу зато што је јако тешко на Косову пронаћи сигуран посао", каже Оливера Јаћимовић.

Сенада Гушани из Косовске Митровице каже да се на КиМ веома тешко живи, да нема посла. "Овај посао мени много значи, имам осигурање", истиче Сенада.

До посла понекад путују скоро два сата, јер их задржавају на административном прелазу.

"Путујемо доста, сат и петнаест, некада и сат и четрдесет минута, зато што прелазимо прелаз. Ту нас мало задржавају, контролишу сваког јутра, сваког дана, узимају личне карте, прегледају. Али опет је добро, они људи раде свој посао, ми идемо на свој посао", каже Светлана.

Владанка Вучковић више од тридесет година није имала посао.

"Ја сам из Лешка и мени много значи посао јер ја нисам радила. Тридесет и нешто година сам била на Заводу, тако да ми је ово прво радно место", каже Владанка.

За све потребе становништва ту је општина да помогне.

"Становништво општине Рашка, пре свега студенти, везани су за Универзитет у Приштини који је привремено измештен у Косовску Митровицу. Сигурно да ситуација која је присутна на КиМ студентима отежава студентски живот", наводи председник Општине Немања Поповић.

Даниловићима брвнара, старија од Дечана, спаљена 1999.

Рашка је постала уточиште и породици Даниловић из околине Дечана.

"Потичем из села Лоћана код Дечана, из једне од најстаријих српских породица на Косову и Метохији. По предању, кућа је старија од манастира Високи Дечани, из осмог века која је била историјски споменик и под заштитом државе", прича Ђорђе Даниловић.

Нажалост, брвнаре Даниловића више нема јер су је 1999. запалили Албанци.

Повратак кући немогућ, Јакшићи живе уз помоћ пријатеља

Недалеко од Рашке, у Баљевцу, после више од две деценије мукотрпног живота, кров над главом добили су Предраг и Снежана Јакшић из Букоша код Вучитрна.

"Имамо срећу да имамо такво окружење, комшије и пријатеље. Супруг кад треба да иде на контролу, они су сви ту за нас, само кажу: кад треба Пеша на контролу, на операцију – сви нам излазе у сусрет", истиче Снежана Јакшић.

Предраг је већ неколико година онколошки пацијент. Примају по осам и по хиљада месечно и од тога живе. Кад плате рачуне једва да нешто остане, сналазе се како знају и умеју.

У Букошу им је све спаљено, а ниједан покушај да се врате – није успео.