Не види, али корача за својим сном – за Кољу самосталност нема цену

Константин Нечески Коља - како га пријатељи зову - он је тинејџер, музичар и будући филолог.

"За мене је музика нешто у чему уживам, јер ти кад узмеш да свираш гитару или било који други инструмент, на тај начин каналишеш енергију, ако си тај дан нерасположен или ако си напротив изузетно расположен и желиш да искажеш ту срећу и те емоције. То се најлакше ради кроз музику", истиче Коља.

Иначе, Константин говори енглески, шпански и руски, а жели да студира арапски, јер му се то чини перспективним.

Мада не познаје другачији начин живота, каже да му недостају неке ствари у свакодневним обавезама на које се већ навикао, а сада више не постоје.

"У Београду су раније постојали аутомати у аутобусима, који су наглашавали која је следећа станица. Тога више нема, овде код нас у Земуну су неки радови, али сам приметио да су и на нетакнутим деловима, аутомати скинути. Сад, како видим из овог угла, примећујем да је то мени доста помагало, док нешто не изгубиш, не видиш колико ти је то раније значило", каже Коља.

Константин је из Панчева, похађа школу за ученике оштећеног вида "Вељко Рамадановић" у Београду, где је много научио о орјентацији и кретању у простору, а у оквиру школе постоји интернат у којем се, како каже, учио самосталности и стекао пријатеље.

"Самосталност нема цену"

"Ти да одеш сам до продавнице, да одеш сам у пекару, у парк, кафић да се видиш са другаром, то нема цену, самосталност нема цену и то је нешто најбитније што би свако дете требало да има, било слепо или не", наглашава Коља.

Ђорђе Шука, Константинов друг, каже да га познаје од првог разреда основне школе.

"Највише волимо да свирамо заједно у овом бенду и то је нешто што нас обојицу испуњава и помаже да филтрирамо ту неку енергију коју имамо, која је заједничка и која је јако потребна. Као и сви тинејџери, волимо да изађемо на пиће, да попијемо нешто, да причамо", додаје Шука.

"Ми њих учимо животу, а они нас смислу"

Дефектолог и васпитач Дејан Николић каже да су Коља и још пар дечака и девојчица направили оркестар и постигли велике резултате.

"Кад видите ту децу која у старту трче трку са џаком на леђима, са теговима на ногама, са теретом који ми остали немамо, оштећења или неке околности које нас спутавају, видите да они престижу, иду даље. Они мене мотивишу. Ми њих учимо животу, а они нас смислу", истиче Николић.

Коља каже да њему свет делује као једно место пуно могућности.

“Само од тебе зависи како ћеш те могућности да искористиш, свако може и ако жели, он ће то да уради“, закључује Коља