Мртво слово на папиру – зашто у Србији нема паса водича

Имати пса водича у Србији није чак ни луксуз, већ више мисаона именица. Могуће је на улици видети понеког слепог и слабовидог са псом, али то није резултат званичне помоћи државе.

Од свега, једино постоји закон, тврде у Школи за ученике оштећеног вида "Вељко Рамадановић".

Инструктор оријентације и кретања Светлана Вучковић каже да је најпре потребно да се школују инструктори за самостално кретање, јер тек онда има смисла да се формира легло паса водича.

"Само ја у Србији радим са пуним радним временом оријентацију и кретање. Треба да се одшколује млад кадар, наша школа ради на том проблему, треба шесторо младих људи да постану инструктори самосталног кретања. Тек онда можемо да рачунамо да се крене ка озбиљној фази формирања легла паса водича", каже Вучковићева.

Основна је обука самосталног кретања са белим штапом. Без тога, стручњаци нам објашњавају, нема смисла ни имати пса водича.

"Морамо да радимо на томе да оформимо систем породица које ће примати младунце и који ће их гајити до 12 месеци и да оформимо центар за псе водиче на државној бази, пошто је пас водич помагало, бесплатан је слепим и слабовидним људима", истакла је Вучковићева.

Тек један у хиљаду паса има све потребне особине и способности да постане пас водич.

"Пси морају да прођу разне тестове. Ту морамо да оформимо и кадар ветеринара који ће се бавити псима. Пред Србијом је један велики посао", напомиње Светлана Вучковић.

Формирање центра за псе водиче са стручним кадром и ветеринарском службом за сада остаје недосањани сан оних којима би то било од велике помоћи. Јасно је да су потребна позамашна улагања, али увек се креће од добре воље која, чини се, у овом случају изостаје. Док се на државном нивоу нешто не промени, слепима и слабовидима, бели штап је једини сигурни ослонац.