Апел медијима од породица убијених у школи "Владислав Рибникар"

Поштовани,

Ми, родитељи и најближи чланови породица убијених у ООШ ”Владислав Рибникар” у Београду, се овим путем обраћамо вама, главним и одговорним уредницима телевизија и других електронских и штампаних медија, са молбом да промените начин на који информишете јавност о трагедији која је погодила, не само нас, већ и читаво друштво. Укратко, молимо вас да престанете да нас додатно разарате својим извештавањем.

Свакодневним објављивањем ”сензација” или "ексклузивних сазнања“ (који су најчешће пуни неистина или полуистина), пропраћених фотографијама малолетног убице, као и сажаљивим објавама и наступима појединих медијских радника, политичара и других учесника у јавном животу постиже се само то да нас изнова трауматизујете, а у друштву храните и гајите култ насиља и зла. Како се оваква трагедија никада више не би поновила, деца и њихов чувар – жртве – су ти које треба да памти сваки грађанин, а не убица који је њихове животе угасио.

Стога вас, не само као уреднике, већ првенствено као људе, грађане и чланове овог рањеног друштва, молимо следеће: Прво, покушајте да се ставите у наш положај и да се запитате да ли је ова трагедија тема о којој треба да размишљате искључиво кроз број гледалаца, ”шерова”, ”кликова” или тираже базиране на ономе ко је починио масакр.

Друго, престаните да објављујете текстове и прилоге о убици и његовој породици, као и изјаве чија је сврха било какав облик релативизације или величања његовог злочина. Треће, престаните да објављујете било какве фотографије малолетног убице и учините све што је у вашој моћи да фотографије које су тренутно доступне на интернет страницама медијских кућа у којима обављате кључне функције буду избрисане. Такође захтевамо да се у било ком тексту или прилогу о жртвама не објављују фотографије починиоца злочина или његове породице.

Схватамо потребу да пишете о два непојмљива злочина. Зашто онда не пишете и кроз призму текстова о нашој деци, са њиховим именима и фотографијама, са њиховим талентима, другарствима, са активностима којих су препуни њихови прекратки животи? Зар текстови о њиховој доброти љубави, памети, радости, вери, мудрости, одлучности и храбрости, неће бити читани и да ли је само читаност најважнија или је заштита јавног интереса најважнија? Зар је толико тешко направити портрете убијених у Београду, Дубони и Малом Орашју, извештавати о стању рањених, дубоко трауматизованих?

Снажно верујемо да су грађани Србије на страни добра, а против зла, да их занимају приче из живота убијене деце, њихове добре душе, вредности и таленти које су развијали; њиховог чувара Драгана, који је чинио да се свако дете осећа посебно, њему омиљено и важно. Осећамо потребу и одговорност да вам пренесемо, како се ми, родитељи чија су деца убијена, осећамо свакога дана, пролазећи поред киоска са вашим новинама, пратећи телевизијске програме и друштвене мреже.

То је наношење свакога дана, свакога сата, свакога трена, изнова неописивог бола. Тиме као да се убиства наше деце изнова догађају и суштински никада неће престати, ако се настави оваква извештавање. Толика експлоатација овог злочина, са фокусом на убицу, његову породицу, толико полуистина и чистих лажи, чине да се друштво потпуно испразни од емоција и могућности истинског саосећања, чиме се укидају претпоставке за било какав облик катарзе и стварања простора за оздрављење.

Коначно, пустите нас да у миру живимо наш бол и тугу и водимо мукотрпну битку пред правосудним органима за истину о смрти наших највољенијих; за истину о смрти која их је безочним поступком убице стигла у школи, на месту где је Драган радио, а наша деца се радовала, играла и стицала знања и вештине за успешан живот који никада неће имати. Наши животи, животи наших породица и свих оних који су волели наше најмилије, заувек су уништени и верујемо да починилац злочина и његова породица не смеју добити нити једно слово подршке у јавним гласилима.

Нама наше највољеније нико и ништа на овом свету не може да врати. Међутим, ви, захваљујући одговорним и за друштво јако значајним функцијама које обављате, својим деловањем можете да утичете на то да ли ће се масакри у ООШ "Владислав Рибникар" и у Малом Орашју и Дубони икада поновити.

Поштујте наш бол и услишите наше молбе, не само као уредници или запослени у некој компанији, већ, пре свега, као људи.

Унапред хвала.

С поштовањем,

Породице Анђелковић, Асовић, Аћимовић, Божовић, Влаховић, Дукић, Кобиљски, Мартиновић, Негић и Чикић