Ближи се 1. септембар – наставници претрпани папирологијом, ђаци градивом

Увелико је почела набавка школског прибора. Међутим, стручњаци упозоравају да је од тога битнија психолошка подршка деци за повратак у школске клупе. После масовног убиства које се у мају догодила у Основној школи “Владислав Рибникар” отворена су бројна питања. Ана Димитријевић из Форума београдских гимназија каже да наставници морају да буду спремни, али да су проблеми у школама почели много пре "Рибникара". Психолошкиња Јована Стојковић сматра да се и даље осећа напетост, и да је можда израженија код родитеља.

Психолог и психотерапеут Јована Стојковић рекла је у Јутарњем програму да се у свакодневном раду, у пракси, и даље се осећа напетост, тензија која је можда израженија код родитеља, који се и даље питају шта је учињено, шта је промењено, како ће све то функционисати.

"Тако да нам остаје тај 1. септембар да видимо како је то систем уредио и које ће се промене десити. Дефинитивно да треба да се догоде", каже Стојковићева.

Ана Димитријевић из Форума београдских гимназија каже да наставници морају да буду спремни, јер им је то посао.

С друге стране, додаје, проблеми у школама почели су много пре трагедије у "Рибникару".

Сматра да је то ствар која не може да се реши преко ноћи, већ да је то један дуготрајан процес и да само друштво ту уствари корен.

"Не можемо ми то да решимо. Када се буду промениле насловне стране таблоида и када се неке поруке са друштвених мрежа и некажњавање људи који злостављају своје чланове породице или слободно машу пиштољима, остају ван затвора, док се то не буде променило у нашем друштву, ми не можемо ништа да очекујемо. Ви не можете ову ситуацију да решите тако што ћете послати стотине или хиљаде полицајаца да стоје у школи. Да, они чине то место безбеднијим у смислу да су они наоружани чувари, али ми треба у ствари да мењамо систем да не би долазило до таквих ситуација, да уопште не би било порива за таквим ситуацијама, а не да се штитимо и да чекамо да неко нападне", објаснила је Димитријевићева.

Када је у питању препознавање трауми и проблема код деце, Стојковићева каже да могу да се испоље страх и негодовање да се крене у школу, али да су то екстремни случајеви.

Најбитније је то ослушкивање њихових потреба, истиче Стојковићева.

"Као породични терапеут, морам да апелујем да су родитељи често у заблуди, да мисле да познају своју децу, а да их заправо уопште не познају. Чак дођу и заједно на психотерапију, представе да је њихов однос итекако добар. Наравно да ће у том адолесцентном добу постојати неке осцилације у комуникацији, то је сасвим у реду, али кад говорим да не познају, онда стварно мислим да не познају у смислу да имају и суицидне мисли, и самоповређивања, да су јако љути на школу, на разред", објашњава Стојковићева.

Деца највише желе, додаје Стојковићева, да буду прихваћена у друштву, и сматра да то најпре могу наставници да ослушкују, али да су затрпани градивом и папирологијом.

И Димитријевићева каже да имају "нула времена" да се посвете деци, зато што су наставници, а поготово ђаци, претрпани градивом.

"Градиво је преогромно, сваке године им додају нове предмете, не знам чему. Јер не знам ко и у којој земљи на свету и на ком меридијану неко постиже да има 17 предмета који се оцењују. Просто није нормално. Градиво притом није смањено. Имају много часова, проводе много времена у школи, имају много предмета и градиво је остало обимно као што је и некада било", указује Димитријевићева.

Ђаци су, истиче, под ужасним притиском и преоптерећени су очекивањима – сопственим, родитељским, професорским и својих вршњака.