Све више предшколаца има проблема с говором и не зна да држи оловку

Многа деца данас све касније проговарају, а то може да буде веома озбиљан проблем у њиховом развоју.

"Моје дете је проговорило, прве речи са две и по године и то су биле речи мама, баба… Постепено, како је усвајао речи, нисмо обраћали пажњу да свака реч мора бити исправно изговорена. Када је имао, неких пет година, приметило се да шушка док изговара гласове ‘с’ и ‘ш’, а глас ‘р’ је тешко изговарао”, каже мајка дечака који је ишао на логопедске третмане.

Осим рада са логопедом за децу која имају потешкоће са говором веома је важно да раде и код куће са родитељима.

"Код логопеда смо ишли на две недеље, а код куће смо чешће вежбали. Задатак исправљања гласова је дуготрајан и родитељи морају да буду упорни. Деца често одбијају да стално понављају исте вежбе, песмице или реченице, али морамо да их заинтересујемо и да од вежбе направимо да буде игра, како бисмо успели", објашњава наша саговорница.

"Уколико се родитељи ослоне само на рад логопеда, не може се очекивати да дете напредује. Нама су објаснили да би деца до поласка у школу требало правилно да изговарају све гласове, јер ако их погрешно изговарају, погрешно ће их и писати", истиче мајка дечака.

Неправилно изговарање гласова може да буде почетак озбиљнијих проблема код деце

Стручњаци упозоравају да из године у годину расте број предшколаца који имају проблем са говором.

"Све чешће на школском узрасту, поготово код првака, имамо децу која неправилно изговарају гласове. У школском периоду јављају се још и дислексије и дисграфије", објашњава Јелена Јеличић Ђуричин, дипломирани дефектолог – логопед.

Проблеми са говором код деце се решавају логопедским вежбама.

"Учесталост логопедских третмана је најчешће два пута недељно. Деца заиста лепо прихватају све што се ради на третманима. Наравно да је отпор у почетку присутан, али се он превазилази уз адекватан и благонаклон приступ сваком детету. Треба пратити дететове могућности и интересовања како бисмо му се лакше приближили и стекли његово поверење", објашњава наша саговорница:

"У зависности од проблема, на логопедским вежбама се раде вежбе артикулације – правилног изговора гласова, флуентности, дисања, именовања, проширивање речника, вежбе за разумевање говора, вежбе читања и писања."

Да би се проблеми што ефикасније отклонили, деца би на третмане требало да крену у што ранијем узрасту.

"Педијатри би децу до шесте године требало да шаљу неколико пута на основни логопедски скрининг. Данас имамо ситуацију да често ни озбиљни случајеви нису препознати, а сигурна сам да су неколико пута били код педијатра на редовним прегледима или када су болесни. Тако логопед добија дете са навршених седам година када се развој говора полако завршава, па је тешко постићи много у том периоду. Као и за све, тако и за говорно-језичке поремећаје постоји тенденција ране интервенције и третмана који дају најбоље резултате”, објашњава Јелена Јеличић Ђуричин.

За 70 година број деце која имају проблем са говором повећан 10 пута

Званичних података о томе колико деце заиста има проблем са говором у Србији нема, али је чињеница да је ова појава све учесталија.

"Тренд ових поремећаја је предмет истраживања Института за експерименталну фонетику и патологију говора ‘Ђорђе Костић’ у Београду од 1953. када је било 8,3 одсто деце предшколског узраста са патологијом говора и језика. Тај проценат је 1986. био 46 одсто, а прошле године преко 70”, истиче академик проф. др Мирјана Совиљ, директорка Института за експерименталну фонетику и патологију говора "Ђорђе Костић".

"У последњих 10 година драстично се променила клиничка слика деце која имају проблем у вербалној комуникацији тако да више од половине деце, не проговори ни до 3-4. године, а преко 30 одсто дијагностиковане деце је из аутистичног спектра понашања", додаје наша саговорница.

Деца никада нису "мала" за логопедске третмане

Рана дијагностика би ову статистику могла да измени.

"Круцијално питање које се поставља јесте зашто се деци узраста од неколико месеци до друге године упорно говори да су ‘мала’ и да се јаве када напуне 3, а неретко и 5 година. У развојном смислу и у складу са чињеницом о постојању ‘критичног периода’ за развој говора, ово је грешка првога реда која се, нажалост, не може поправити", упозорава Мирјана Совиљ.

"Свако узрасно време је ‘право’ време за одлазак логопеду ако се уочи кашњење у односу на узрасне норме за развој говора и језика. Ако, на пример, већ од 2-3 месеца дете већи део дана проводи у спавању, не гуче, ако се његов плач не разликује кад је гладно, мокро или има неке болне сензације или ако често и неутешно плаче дању и/или ноћу, не престаје са плачем ни у наручју мајке, не обраћа пажњу на јаке звуке, на појаву мајке… Ако са 6 месеци дете не брбља, не изговара слогове, а око 12. месеца не проговори треба да буде упућено на третман. Нажалост, у Србији само наш институт има специјалисте аудиолингвисте-логопеде који раде са узрастом одојчета", наглашава наша саговорница.

Директорка Института за експерименталну фонетику и патологију говора упозорава да је често они чији је посао да дете упуте логопеду то не чине на време:

"Истраживања су показала да родитељи први уочавају проблем у дечјем развоју и да се у том случају више од 70 одсто њих самоиницијативно јавља стручњацима за помоћ. Када имају адекватан пријем и информације, они се на прави начин укључују у процес лечења свог детета. Међутим, ако се од почетка проблем минимизује од стране различитих стручњака, родитељи се доводе у заблуду и пропушта се драгоцено време за развој и/или корекцију говора и језика." 

"То неминовно доводи до патологије когнитивног развоја, развоја адекватног понашања, развоја потенцијала за учење и адекватну социјализацију детета. Зато се из категорије деце која нису адекватно и правовремено дијагностикована и лечена регрутују деца са неурозама, анксиозношћу, аутистичним елементима понашања, агресивним и насилним понашањем болестима зависности и криминогеним облицима понашања”, додаје проф. др Мирјана Совиљ.

У Србији нема довољно логопеда

Деценијама, објашњава, друштво не препознаје утицај језичке патологије на општи развој нараштаја, што доводи до раста броја деце која имају проблеме. Србији недостају логопеди и у вртићима и у школама и у домовима здравља.

У Србији ради око 350 логопеда са децом и одраслима, што значи један логопед на више од 20.000 становника, а европски просек је, како истиче Мирјана Совиљ, један логопед на 8.000 становника:

"Будући да број деце са поремећајима вербалне комуникације расте, поменути број логопеда не успева да покрије ни минимум потреба. Члан 4. правилника о ближим условима за обављање здравствене делатности у здравственим установама и другим облицима здравствене службе прописује јединствен апсурд. На 8.500 деце предшколског узраста предвиђен је један дефектолог са пола радног времена, било ког профила, не логопед."

Новим нацртом закона о здравственој заштити укинута је могућност да логопеди обављају приправнички стаж и полажу државни испит у систему здравствене заштите. С друге стране, како наводи наша саговорница, логопедска делатност није препозната у класификацији привредних делатности, па се логопеди који обављају приватну праксу региструју кроз форме које не гарантују стручни надзор нити сигуран квалитет услуге која се пружа деци и родитељима.

Неуроразвојни поремећаји код деце предшколског и школског узраста

Почетак 21. века унео је значајне промене у темпу и начину живота што је, између осталог, утицало и на квалитет комуникације међу људима. Потреба за што бржом разменом информација, све мања комуникација између деце и родитеља, недостатак правилног говорног узора у најранијем узрасту, недовољно читање и све ређе писање, претерано излагање садржајима електронских медија само су неки од фактора који су у значајној мери утицали на појаву проблема у вербалној комуникацији, али и других неуроразвојних поремећаја.

“Код деце предшколског узраста, осим у говору, идентификују се и тешкоће у психомоторном развоју, пажњи, сазнајном, когнитивном и социо-емотивном развоју, као и проблеми у понашању", наводи Александра Митић, мастер дефектолог – олигофренолог.

"Проблеми школске деце су интелектуална ометеност, развојне сметње, специфичне сметње у учењу (дислексија, дисграфија, дискалкулија, диспраксија), поремећаји из аутистичног спектра, поремећаји пажње са/без хиперактивношћу (АДХД/АДД) и разни моторички поремећаји. У последње време имамо препознату децу с епилепсијом која оставља битну последицу код усвајања читања и писања, али не код све деце с истом дијагнозом”, додаје наша саговорница. 

У зависности од потреба детета третмани код дефектолога се одржавају два до три пута недељно у трајању од 30 до 45 минута.

"У договору с родитељима, стимулишемо оне сегменте у развоју који су нам тренутни приоритет ослањајући се на способности које дете има. Изузетно је битно стимулисати ‘зону наредног развоја’ и често користити методу похвале и подстицаја у раду с децом. Кључно и суштински је едуковати родитеље како да код куће раде са својом децом користећи своје постојаће ресурсе", објашњава Митићева. 

Да би се уочили позитивни ефекти, истиче она, важан је редовни третман у периоду од најмање шест месеци:

"Понављам, јако је важно да родитељи учествују у овом процесу како би увидели начин рада и како би га применили у свакодневним рутинским активностима. Код ране интервенције нама су сви чланови породице подједнако важни, као и дете с тешкоћама. Битно је пружити адекватну подршку породици кроз мултидисциплинарни тим стручњака. Једна особа/стручњак није довољна."

Већина предшколаца неразговетно говори и не зна да држи оловку

И психолози приликом тестирања за упис у први разред уочавају да предшколци све чешће имају проблема са говором, концентрацијом, пажњом, графомоториком…

"Као психолог у основној школи радим већ 28 година и исто толико година тестирам децу при упису у први разред. Постоје разлике међу децом коју смо пре 20-30 година уписивали у школу и сада. Раније се дешавало да само понеко дете не изговара правилно поједине гласове, и то се решавало релативно брзо у сарадњи са логопедима. Сада на тестирање долазе деца које неразговетно говоре, па их је тешко и разумети током тестирања. Све ређе на тестирање долазе деца која правилно држе оловку и која имају стрпљења да мирно седе 45 минута", каже Ксенија Петковић, дипломирани психолог.

"Много се говори о новим генерацијама које одрастају у ери компјутера, паметних телефона и који су слабо окренути природи. Време проведено поред компјутера, или сада још чешће, поред мобилног телефона, није добро за дечији развој. То резултира смањеном пажњом, лошијом концентрацијом, недовољно развијеним говором и малим фондом речи. Графомоторика је све лошија, јер се слабо црта, бојанке се слабо користе", прецизира наша саговорница.

Постојећи правилник омогућава да се у први разред уписују и деца која не говоре.   

"Родитељи могу да изразе своје неслагање да се дете, иако и психолог школе и Интерресорна комисија сматрају да би требало да похађа специјалну школу, ипак упише у редовну школу. За дете које је невербално уводи се прилагођен или чешће, измењен програм, такозвани ИОП2. Ученик добија личног пратиоца који му помаже око сналажења у школи, на часу, на одморима, а уводимо и корективни распоред часова, што значи да ученик може да у школи борави краће, док му одговара", каже Петковић.

Многи проблеми са којима се све више деце данас суочава могли би, упозоравају упућени, да буду избегнути да се код малишана на време ради дијагностика и да се шаљу на даље претраге и терапије. Нажалост, доста родитеља се тек приликом уписа у основну школу први пут сусреће са озбиљнијим прегледима свог детета. Зато би, пре свега, требало радити на подизању свести, знања и компетентности свих који су задужени да брину о дечијем развоју.

У стручно образовање одговорних здравствених, просветних и социјалних кадрова, објашњавају, треба увести обуку о узрочно-последичним односима ризико фактора на рођењу и њихових директних и индиректних, трајних утицаја и последица на развој детета, његово понашање, учење и социјализацију.