Самир – последњи Србин у Судану

„Хало, хало, где си, бре, ти?“, покушава Ахмед да дозове свог пријатеља, а веза се стално прекида.

„Ево ме… ево ме на писти, прегледам авион, у Порт Судану.“

„Ја само да проверим да ниси негде залутао, како си пријатељу?“

„Прексиноћ тешко време, стално сам мокар… Ујутру магла са ветром, тешко да дишеш а не да радиш… Толико су били немогући услови за рад да смо морали да затворимо аеродром. Многи су мислили да је пешчана олуја, а није… само магла и ветруштина, а температура као у рерни. Преживљавам на шкрге, ваљда ћу издржати још месец дана…“

Интернет посустаје, али не и Ахмед Моути, почасни конзул Републике Србије у Судану, у чијем сам дому тренутно у Београду. Упорно чека да се веза побољша, док Самир по писти тражи место са бољим сигналом.

Последњи Мохиканац, последњи Србин који је остао у Судану, то је авио-механичар Самир Вахби којем је мајка Српкиња, а отац Суданац. Чак двадесетак Срба, углавном авио-механичара, пре рата је радило за суданске авио-компаније. Већином су се на време склонили, а двојицу је Ахмед извлачио из земље. Једино Самир није хтео да се евакуише, иако је после тешке одисеје успео да стигне до Порт Судана, где сада помаже на аеродрому.

„Порт Судан је важна лука на Црвеном мору. Ту се сударају пустињски са морским ветровима и стварају тешку климу. Четрдесет пет степени са великом влагом, то мало ко може да поднесе. Ставиш у орман испеглану кошуљу, извадиш је мокру. А у Картуму је супротно, ставиш мокру кошуљу у орман, за пола сата она је већ сува“, дочарава ми Ахмед, док чекамо да се из дубина интернета поново појави Самиров глас.

„Не могу да их оставим на цедилу, сад ме и ноћу цимају, пре неку ноћ смо до пола два радили…“

„Дошле су козе и овце, чекај, терамо их са писте… Има један човек дежуран за то, ево коначно се сетио да дође…“

„Пријатељу, јесу ли ти све козе на броју?“, пита Ахмед.

„Ма пусти, има и волова и камила.“

„Отвориће сад аеродром за транзит, помињу се летови за Ријад и Доху. Много је људи остало овде, тражили смо дозволу да летимо за Катар. Ситуација је све тежа, увели су визе Египћани и Емираћани.“

„Тешко је плаћати станове, цене су отишле доврага. Овде ми је полусестра, морам да је пошаљем у неко мање место где је такође мирно, а цене су приступачније…“

„Кад сам се евакуисао до Порт Судана заустављале су нас паравојске, занимљиво да нико не говори арапски, то су све неки људи из Чада и других држава…“

„Мени су кућу данас опљачкали… све разнели, што нису могли да однесу, полупали су“, каже Ахмед.

„Изем га, обновићемо све, важно да смо живи и здрави.“

„Кад су стигли до моје куће, значи да завршавају, да беже… биће то добро, можда те ја дочекам у Картуму.“

Стални прекиди, али и Ахмед и Самир су навикли на то. Стрпљиво чекају да се веза поново успостави, иако би свако други давно прекинуо разговор. Чим ухвате добар контакт, један другом говоре, иако је разговор чудан, јер је свака реченица кратка и заокружена, са очекивањем да одговор неће чути. Оптимизам им је натопљен болом, али је непоколебљив, и ја им се дивим. Подсећа ме на 1999. и на то колико је снаге и наш народ показивао у најтежим тренуцима.

Овај контакт, веза им је са отаџбином – Ахмеду са Суданом, Самиру са Србијом. Много је неизречених емоција у простим реченицама, пуно је наде, али и преживљених страхота које се осећају у ћутању, у спокојном чекању да се веза поново успостави.

„Немамо струје по пола дана. Агрегат се укључи помало, а уређај за климу одмах цури са друге стране као да си чесму одврнуо…“

Тишина после сваких десетак секунди: телефон покушава да поново успостави везу.

„Само службено идемо ван града, али су ме пре неки дан рођаци водили на јагњетину…“

„Јеси ли јео јагњетину коју затрпају под земљом испод фуруне, то се зове мнди? Укусна је као бомбоне, топи се у устима“, пита Ахмед.

„Нисам ту јео, али богме и ова пре неки дан је била одлична… Само морамо до осам увече да се вратимо, тад почиње полицијски час.“

„У августу ми истиче виза… овде ми се смеју кад поменем да ће ми требати нова документа, кажу ратно стање, каква документа…“

„Жив био, срећно“, каже Ахмед просте речи што сад значе далеко више него у мирнодопско доба.

***

Ахмед: Самирова животна прича

Била је Конференција ваздухопловства ОТЕХ у Београду 2012. године на Војнотехничком институту. Суданке су пријавиле чак осам научних радова. Дошли су Французи, Енглези, људи из разних делова света. Високо позициониране, професионалне, са изузетним радовима, поједине Суданке су већ биле професорке, друге на докторским студијама. Сви су ми говорили како нису чули да се Суданци разумеју у ваздухопловство, а ко би тек претпоставио да у изразито мушкој професији, у Судану заправо жене владају, и то да су толики експерти да лако парирају било коме из света.

Најлепше су успомене понеле из Србије. Третиране су као ВИП гости, одселе су у најбољим хотелима и биле веома уважаване.

Тек, једна девојка ми изненада рече: „Молим Вас да ми помогнете. Мене је отац задужио да пронађем изгубљеног брата. Када је студирао у Београду, био је у вези са једном Српкињом која му је родила сина. Али деценијама нису у контакту. Мој отац ми је рекао адресу где су живели у Јужном булевару, морала сам сто пута да је поновим пред њим… Молио ме је да учиним све да га пронађем. Брат ми се зове Самир, молим Вас, помозите ми!“

Суданска заједница у Србији је мала. Не само да је Ахмед већ познавао Самира, већ је знао да он не жели да сазна ко му је отац, јер га је он лично раније питао да му оца потраже.

„Ако га ја не занимам, ако он никад није хтео да се за мене интересује, нећу ни ја за њега“, говорио је Самир Ахмеду, мада је из дубина дечјег сећања памтио да су заједно ишли на дерби Звезде и Партизана.

Ахмед наставља причу:

Отац му је завршио студије и отишао за Судан, жена није хтела да напусти Србију, и онда су се развели. Даљина је учинила своје, а комуникација није била као сада. Пошаљеш писмо, па можда стигне, можда не стигне. Новогодишње честитке које су ми рођаци слали у новембру, мени су обично долазиле у марту или априлу. Није било мобилних телефона, а и фиксни су били ретки. Сећам се кад сам студирао у Америци, па позовем родитеље, да је сваки започети минут коштао 11,83 долара. А онда централа погрешно преповеже, редовно добијам погрешан број. Или се јави слуга па каже нема никог код куће. Или да сачекам, док родитеље дозову по дворишту. А минути теку… Ја и родитељи смо зато успоставили систем да ако се не јављам, то значи да сам добро. Треба имати разумевања за то доба, и за другачији живот у којем је отац провео свој век.

У суданској култури мајка увек преузима бригу о деци. Ако дође да разлаза, отац не оспорава то право. Никад нећеш чути да је Суданац украо дете, то је противно нашој култури. Зато се судански отац тако лако одлучио да старатељство препусти мајци и започне други живот тамо где је могао и желео, у родном Судану.

По изгледу, Самир личи на Суданца, али у то време није знао ни реч арапског језика. По професији је авио-механичар. Како се само изненадио кад је чуо да га тражи сестра, која је при том доктор наука у ваздухопловству!

Нађем се ја са њом у Кафани код Неше, сигурно си чуо за ту кафану у Белим Водама, позната је по томе што се по цео дан тамо врти во на ражњу, и ко год донира крв, може да једе за џабе… То је било на сто метара од места на којем се тад налазила његова сестра. Кажем јој: спреми се, идемо да упознаш брата! Изненађена, не може да поверује да је то могуће, па још тако брзо! Рекао сам јој да ништа не пита, већ да идемо у кафану.

Седе њих двоје, нетремице пиље једно у друго.

Пита мене Самир: „Ахмеде, смем ли ја да је поведем кући да је упознам са својима?“ Ја се смејем: „Јеси ли ти свестан да је то твоја сестра, а не моја?“ Није му још допрло до душе. „Води је својој жени, деци, пријатељима.“

Следећи корак био је да он оде за Судан. Међутим, у „Ер Србији“, где је радио, није могао да добије годишњи одмор. Тако је прошло неколико месеци, а отац му се тад већ озбиљно разболео. Када је коначно слетео у Картум, Самир је право оцу отишао пред постељу. Седели су целе ноћи и причали, до јутра. А отац није ни једну једину реч арапског проговорио! Вратило му се што је учио у младости, набујала му љубав према Србији, па на чистом српском везе као да је јуче дошао из Београда. Са првим зрацима сунца, напустила га је душа.

Тако је Самир изненада морао да припрема сахрану свог оца, и то по суданским обичајима. Он је најстарији син и као глава куће прима саучешћа. Долазе колеге оца из Југославије, пријатељи, комшије, родбина. Угледна породица, па на сахрану долази скоро цео Судан!

Док није упознао своју сестру, Самир је мислио да је син јединац. Али чак ни тад није био свестан да у Судану има много браће и сестара, а да је он свима – најстарији брат. Породица је имућна, па је он ту добио и пристојно наследство, али то није ништа колико је био обасут поштовањем и љубављу. Сви су се радовали што су добили старијег брата. Напустио је „Ер Србију“ и убрзо нашао посао у Судану.

Кад је почео рат, нашао се на писти у Картуму, а први сукоби су се разбуктали баш на том аеродрому. Пред њим су горели авиони, једва је извукао живу главу. Сакрио се иза покретних степеница за искрцавање путника. Убрзо су колеге колима дошле по њега, довикнули му у лету: „Брзо, упадај!“ Одвезли су се до хангара. Није прошло дуго, тек ракета погоди други део хангара, све одлете у ваздух. Тад је кренула бежанија. Прескочио је аеродромску ограду и нашао се у делу Картума који зовемо Амарат. Тамо се највише пуцало, а он се примирио и чекао да оружје утихне. Дванаест километара се пробијао кроз снајпере и пуцњаву не би ли стигао до безбеднијег дела града.

„Кад турим џалебију на главу, нико не зна да сам странац“, описивао ми је како је стигао до насеља Ријад. Тамо је провео неко време, а затим га је фирма евакуисала са другим колегама до Порт Судана.

Кад су стигли на безбедно, други авио-механичари су једва дочекали да оду ван земље. Да би авиони који евакуишу народ, који довозе потрепштине и хуманитарну помоћ, могли да полете, тј. да би могли да слете у другу државу, особа са међународном лиценцом мора потписом да потврди техничку исправност авиона. Он остаде једини који је имао то право. Без њега, летови би били обустављени, а очајна ситуација за многе би постала трагична.

„Остајем у Судану, и ја њима нешто да дам…“, рекао нам је преко телефона последњи Мохиканац, последњи неевакуисани Србин у Судану, одлучан да помогне тамо где је најпотребнији.