Ђаци су "анестезирани", упозоравају стручњаци и објашњавају зашто су најнижи разреди најбољи део школства

Детаљна истраживања са родитељима, директорима и наставницима, који су давали оцене школама широм Србије, рађено је пре убистава у школи "Владислав Рибникар" – добила су на посебној тежини. Слабу тројку школском систему дали су наставници и директори школа, док су родитељи средњим школама дали двојку, а основним чак четворку.

Драгана Ђурић из Националне асоцијације родитеља и наставника Србије, која је и радила истраживања, каже да су најпре испитивани родитељи, а годину касније наставници и директори.

"Оно што је неки разлог због којег је та оцена нижа код директора и наставника је то што је прошла још једна година и што је образовање можда наставило даље да се урушава, али се ја надам да није то, већ да је ствар само у нашој самокритичности као просветних радника", истиче Ђурићева.

"Ученици су анестезирани, због тога треба највише да бринемо"

Највећи разлог за забринутост јесте, наводи, "анестезираност" ученика.

"Реченица коју сам ја понела са собом са презентације и налаза истраживања, а није било први пут да је чујем, далеко од првог пута, јесте да су нам ученици, како рече један директор, они су анестезирани. То је за мене нешто око чега највише треба да размишљамо и због чега треба највише да се бринемо", сматра Ђурићева.

За све друге мане које су изнете, чини јој се да су некако блиске нашем искуству и да се може замислити шта даље, да се може смислити неки план изласка из те ситуације.

"Али та општа анестезираност, која је нажалост тачна, је нешто са чиме нисмо имали искуства. Морам да кажем да смо и ми као организација и лично моје колеге – прилично забринути", наглашава Ђурићева.

"Три деценије нарушене друштвене климе преломиле се на просвети"

Нису, напомиње, хтели да таргетирају кривца, зато што то у крајњој линији није ни могуће.

"Целокупна друштвена клима која је нарушена, сад већ 30 година, током којих смо изгубили образовање као друштвену вредност, свакако се јесте преломила у овом тренутку и на позицији у којој се налазе просветни радници. Морам да кажем да је свако имао један самокритички осврт и да свако види свој део одговорности у ситуацији у којој смо се нашли", додаје Ђурићева.

Зашто су најнижи разреди најбољи део школства, међу бољима и у Европи

Први циклус образовања, од првог до четвртог разреда, према њеним речима, опажа се као добар и здрав део образовног система.

И међународна истраживања која процењују писменост код деце, наводи, говоре да се Србија налази у горњој половини европских земаља, што је један доста објективан показатељ.

"Због чега је он добар, то је питање за дубљу анализу и сигурно да је повезано са иницијалним образовањем наставника, односно са тим да су учитељи и учитељице једини професионални просветни радници. Ми остали смо дођоши у школи, а они су учени да буду просветни радници", објашњава Ђурићева.

"Ако не волите ученике, ви сте на робији"

Такође, значајно је и да просветни радници воле ученике и свој рад.

"Уколико проведете више од шест месеци у просвети, ви то морате да волите. Ако не волите ученике, ви сте на робији. Ви просто морате да их волите. Могу одговорно да тврдим да највећи број мојих колега заправо воли ученика. Оно што не волимо, то су бирократизација, папири. Треба да буде мање папира, мање формалних обавеза, а више окретања ка васпитном раду", истиче Ђурићева.

"Информације су доступне на клик, али оне нису исто што и знање"

Ђурићева истиче да је образовање у кризи и на светском нивоу.

"Захваљујући дигиталним технологијама, свака информација је на један клик од нас. Оно што ми нетачно тумачимо као човечанство, то је да је информација исто што и знање. То напросто није тачно", истиче Ђурићева.

Излаз постоји, неке земље су успеле

Различити светски образовни системи су покушали, неки и успешно, да промене образовање у правцу развоја критичког мишљења.

"Оно што ми се чини да је пут којим може да се изађе, то је повезано са овим првим циклусом који је најбољи, и има упориште у томе што учитељица не мора да строго планира наставу на начин на који планирају други, зато што су деца са њом целог дана, па ако нешто не заврше за 45 минута, могу да наставе касније", објашњава Ђурићева.

Живот није баратање подацима

Образовање, указује, на каснијим нивоима је партикуларно, док живот то није.

"Мислим да је перспектива развој међупредметних компетенција, односно стицање вештина за живот у савременом друштву, и то, ма како да је то нама тешко да разумемо, више није баратање са подацима", закључује Ђурићева.