Трауматични догађаји, начини реаговања и поступања – препоруке Института "Батут"

Институт за јавно здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут" објавио је препоруке понашања и начина реаговања када је реч о трауматичним догађајима. Истичу да је у овим тренуцима приоритет у здравственој заштити збрињавање повређених и пружање психолошке помоћи.  

Трауматични догађаји изазивају физичке симптоме и емоционалне реакције особе, од којих су најчешће:

– Неверица

– Осећај страха, шока, беса, туге, бриге, укочености, беспомоћности и фрустрације

– Појава паничних напада – не успоставља се социјална интеракција, особа се повлачи у себе

– Смањено интересовање за уобичајене активности

– Поновно проживљавање трауматичног догађаја кроз присећање

– Избегавање непожељних мисли и осећања

– Промене у апетиту (појачан или ослабљен)

– Потешкоће са спавањем (ноћно буђење и кошмари), концентрацијом и доношењем одлука

– Физичке реакције, као што су главобоља, болови у телу, стомачни проблеми и осип на кожи

– Погоршање хроничних здравствених проблема

– Повећана употреба дувана, алкохола и других супстанци 

Препоручени начини да се суочите са трауматичним догађајем

– Покрените разговор са особом. Уколико није спремна не инсистирати, већ показати заинтересованост за разговор када особа за то буде спремна.

– Питати особу како се осећа поводом трауматичног догађаја. Допустити особи да изрази своја осећања и поставља питања. Не минимизирајте проблем као да се ништа није догодило.

– Реците да се сви људи уплаше када се нађу у некој опасној ситуацији.

– Реците да су осећања као што су љутња, бес, беспомоћност, туга, страх, забринутост природни. Реците особи да је уз вас сигурна.

– Особу која је доживела трауматично искуство не излагати медијском садржају о тој теми.

– Не очекивати да ће се особа која је доживела трауматично искуство брзо прилагодити новонасталој ситуацији, већ показати стрпљење.

– Трудите се да ви као подршка не показујете нервозу и несигурност.

Како помоћи деци да се изборе са трауматичним догађајима

Без обзира на узраст детета, оно се може осећати узнемирено или имати друге јаке емоције после трауматичног догађаја коме је присуствовало, или о њему сазнало.

Нека деца реагују одмах, док друга могу показати измењен начин размишљања и понашања много касније, указује "Батут".

Начин на који дете реагује и уобичајени знаци узнемирености могу да варирају у зависности од узраста, претходних искустава и начина на који се дете носи са стресом.

Деца реагују на понашање одраслих у свом окружењу. Када се родитељи и старатељи мирно и самоуверено суочавају са трауматичним догађајем, могу деци пружити најбољу подршку.

Потребно је да родитељи разговарају с децом о томе шта се дешава и охрабре их да причају о својим страховима и постављају питања, истиче "Батут".

После трауматичног догађаја, важно је да деца осете да могу да поделе своја осећања и да родитељи разумеју њихове страхове и бриге.

Свака промена у понашању може бити знак да дете има проблем и да му је потребна подршка.

Тешко је предвидети како ће нека деца реаговати на трауматичне догађаје.

Пошто родитељи, наставници и други одрасли виде децу у различитим ситуацијама, корисно је да делују заједно како би поделили информације о томе како се свако дете суочава са трауматичним догађајем, навео је "Батут".

"Батут" је изразио је најдубље саучешће породицама страдалих у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду и породицама страдалих код Младеновца.