Бомбардовање новосадских мостова – болно и горко сећање за становнике Српске Атине

Током априла у НАТО бомбардовању СР Југославије 1999. године, Нови Сад је изгубио сва три моста – почетком месеца Варадински мост и Мост слободе, а последњи, Жежељев, срушен је 26. априла. Нови Сад је бомбардован три месеца, од првог до последњег дана, повређено је 50 људи, а убијена су два цивила. Званичних података о броју погинулих војника и полицајаца нема. Новосађани и 24 године касније са тугом и горчином говоре о својим мостовима.

Сећају се Новосађани и мостова, али већ четврт века и Олега Насова, који је тог првог априла ишао на посао, када га је у пет сати и пет минута на Варадинском мосту убила НАТО бомба, три месеца пре него што ће постати тата.

"Све су ствари рађене као да неко жели да нас понизи. Нама су први, намa најдражи мост, порушили на светски Дан шале. На кеју се окупило толико људи, колико се не окупи на најчувенијим дербијима. Сви су изашли да се увере у то и да одају почаст мосту", каже фото-репортер Дарко Дозет.

Јела Милишић Новаковић из Клуба љубитеља Дунава "Панонски морнар", истиче да није било Новосађанина који није плакао за мостом.

Тада нису ни слутили да ће већ након два дана, у 19.50, НАТО уништити и други, Мост слободе. Повређено је седморо, а људе из Дунава извлачили су аласи. Њих деветоро, међу њима и Кристиана Лотреана, спасао је Велимир Тодоровић.

"Окренуо је чамац у том веома страшном моменту и дошао и помогао нам да сиђемо, јер смо остали заглављени, нас четворо, петоро са једне стране. Како се мост урушио, могао сам да се спустим доле у воду и то смо сви урадили", присећа се Лотреан.

Најпркоснији је био Жежељев мост. Засипан је НАТО пројектилима чак пет пута, што су многи Новосађани немо гледали, да би га у ноћи 26. априла у 1.20 са њих шест коначно и срушили.

"Неверица, туга, разочарење. Увидели смо да мостови нису обичне бетонске грађевине и да дају душу“, напомиње Дарко Дозет.

Скела као једино превозно средство

Рушењем мостова, Сремци су остали без воде и гаса, а хиљаде људи у сенци дима из рафинерије, бомбардоване 12 пута са више од 250 пројектила, чекало је у реду за превоз.

"Било је страшно гледати и ту скелу. Болеснике из Каменице су превозили. Било је чак и мртвачких сандука. Људи су долазили на посао. Било је пуно чамаца, цела обала је била пуна, јер није било другог превоза“, каже Јела Милишић Новаковић.

Тек 2003. године уклоњење су рушевине мостова из Дунава, када је посто и плован, а "Панонска вила" остала је рањена 19 година, јер је трећи мост обновљен тек 2018.

Кристиан Лотреан каже да се осећао рањено. "Имао сам утисак да смо спуштени на много нижи ниво него што је човек. И та неправда наравно боли и сад", додаје Лотреан.

Ђавоља кандила нису срушила само мостове, град је претрпео велику материјалну и еколошку штету, а на самом крају рата, НАТО је уз Олега убио и још једног цивила – Милана Бајића из насеља Шангај на кућном прагу.