Ауторка филма "Жута кућа" Слађана Зарић: Ако не чувамо сећање на отете, још једном ће нестати

Слађана Зарић је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, рекла да документарно-играни филм који ће вечерас бити приказан на РТС-у није српска пропаганда или српска бајка како се говорило, као и да су све тврдње изнете у филму засноване на међународним документима и на озбиљним истраживањима.

"Филм је урађен на основу истраживања Дика Мартија и извештаја који је усвојен у ПССЕ, као и на једном Унмиковом документу из 2003. године у којем су дате изјаве сведока, бивших припадника тзв. ОВК који су имали директна или индиректна сазнања како о транспортовању Срба у Албанију, тако и о трговини органима", навела је Зарићева.

Након извештаја Дика Мартија, спроведена је и прилично опсежна истрага којом је руководио специјални тужилац Клинт Вилијамсон, а којом су потврђени Мартијеви наводи.

"То је тешка и трагична прича о судбини киднапованих људи, атмосфери која је владала после 10. јуна 1999, прича о правди која је била селективна. Људи су киднаповани на улици, на радном месту, имали смо чак и случајеве да су киднаповани лекари испред болнице, студент стоматологије који је радио у хитној помоћи, и то се дешавало пред контингентом Кфора која је тада био присутан", рекла је ауторка филма.

Нестало, страдало и убијено више од хиљаду људи

Према документима, нестало је, страдало или убијено више од хиљаду људи, од којих је више од 700 Срба. За судбину њих 400 се не зна до данас.

"Један број Срба је одмах по киднаповању на Косову убијан, део је вођен у импровизоване логоре. Унмикови документи показују да су на Косову 1999, а где је најстрашније било у јуну, јулу и августу, постојала 144 импровизована логора. Када је пред очима међународне заједнице постало ризично, јер ја не могу да кажем да Кфор те нестале није тражио, тзв. ОВК је почео да их транспортује у Албанију", наводи Зарићева.

Они су превожени комбијима, хладњачама, а када је постало сувише ризично да их превозе преко границе, водили су их и пешице.

"Они су у Албанији били у пограничним областима, смештени по приватним кућама, шталама, амбарима. Неки су одмах по доласку у Албанију и убијени, а неки Срби су и мртви пребацивани са КиМ у Албанију. Један број њих је завршио као жртве трговине органима", истиче Зарићева.

Један део отетих је схватио у "жутој кући" каква их судбина чека

Истакла је да постоје језива сведочења бивших припадника тзв. ОВК – возача камиона, хладњача, комбија, који кажу да су људи високо у планинама радили физичке послове, секли дрва, да су "били у ваздушној бањи" где су припремани за судбину која их чека.

"По сведочењима сведока, која су дата у Унмиковом документу, један број људи је схватио која ће им бити судбина. Превожени су с једне на другу локацију, по групама од 5-10 људи, да не би били превише упадљиви локалном становништву. Свако од њих је прошао кроз најмање два транзитна логора", рекла је Зарићева.

Напомиње да "жута кућа" није била клиника у којој су вађени органи, како се дуго мислило, већ је то била друга кућа у месту Фуше Крује, у близини аеродрома у Тирани.

"У ‘жутој кући’ у селу Рипеу заробљеницима су рађени ултразвучни прегледи, вађена им крв и у тим бројним прегледима лекара, који почињу већ на КиМ, поједини заробљеници, како наводе сведоци из тзв. ОВК, постају свесни да ће их сећи на делове", рекла је ауторка филма.

Слађана Зарић наводи да, према документима и сведочењима на којима је базиран филм, није било речи о вађењу органа на живо, као ни о трансплантацији коже, срца, очију, а о чему је писано у нашим медијима.

"Овде говоримо о трговини бубрезима, не трансплантацији. За трансплантацију су потребни озбиљни медицински и технички услови, а овде су, према извештају Дика Мартија, људи убијани, да би убрзо затим уследила операција током које је вађен бубрег, који је чуван у стерилним условима на леду и затим транспортован у друге земље, највише се спомиње Турска", рекла је Слађана Зарић.

Породице 23 године не знају шта се десило

Ауторка филма наводи и да је подједнако тешко било пратити судбину отетих и приче мајки које више од двадесет година пролазе кроз агонију.

"Покушавали су све, давали новац, радили све што су могли да би добили информације и дошли до најмилијих. Они 23 године немају тело, не знају шта се десило, слушају разне приче о мучењу, касапљењу, сечењу", каже Зарићева.

Она је хтела овим филмом да изнова покрене процес, да се тела људи нађу, али и да сачува сећања на њих.

"Желела сам, а мислим да то и јесте обавеза РТС-а, да причамо о овим људима, нестанцима, судбинама јер ако ми о њима не причамо, они ће још једном нестати. Зато сам радила ову причу, и Кошаре и ‘1998’, да буду део колективног сећања нашег народа", истакла је Зарићева.

Своје судбине у филму износе Верица Томановић, супруга отетог професора и лекара Андрије Томановића, Игор Тодоровски – брат 28-годишњег младића који је отет са свог радног места из Ургентног центра у Приштини, Драгана Мајсторовић – мајка несталог седамнаестогодишњег Ивана."

"Велики број људи ће доћи са КиМ и верујем да ће филм допринети да сазнамо шта се са свим тим људима догодило, ово је прича коју би сви требало да знамо", поручује ауторка филма.

Жртве били и Албанци који нису били лојални тзв. ОВК

Сем логора у који су затварани Срби, али и Роми, филм доноси сведочења  о логорима које је тзв. ОВК формирала током бомбардовања, пролећа 1999. у Албанији.

"У логорима у војној бази у Кукешу и у Цахану, претежно су довођени и заробљавани Албанци који нису били лојални тзв. ОВК", рекла је Зарићева.

Наводи да се управо оптужбе које се приписују Хашиму Тачију, којем се суди пред Специјалним судом у Хагу, односе и на та убиства и малтретирање и ратне злочине почињене у логорима у Албанији током пролећа 1999. године.

"Ја сам покушавала да сазнам да ли је и тада ту било Срба, а сазнаћемо у филму до којих смо информација дошли", рекла је ауторка филма.

Истакла је да огромну захвалност дугује црногорском новинару Јову Мартиновићу и америчком новинару Мајклу Монтгомерију јер су управо они покренули причу о "жутој кући".

"Јово Мартиновић је 2022. и 2003. дошао до сведока, бивших припадника тзв. ОВК који су говорили о трговини органима и управо преко њих прича долази до Унмика и документ на који се позивам је комуникација новинара и Унмика и на њих се Карла дел Понте после позива у својој књизи. Сазнања која су ми пренели допринела су да целу причу разумем на што бољи начин и што верније прикажем и презентујем гледаоцима РТС-а", рекла је Слађана Зарић.

Након овог филма, Слађана Зарић ће радити на последњем делу серијала "Досије Косово", о мартовском погрому 2004. године.