Одговор Зорану Гавриловићу (БИРОДИ): Случај Ролингстонси и његови симптоми

Да нисмо, као друштво, толико дубоко заглављени у нечему што највише личи на клоаку и пуно је лажних вести, полуинформација, хипер продукције ријалити скандала (политичких, друштвених, не само телевизијских), вероватно би се мој однос према Зорану Гавриловићу задржао на чистој спрдњи, без икакве жеље да све то продубљујем и дајем му било какав други смисао ван тог служења изазивању оправданог подсмеха.

Гавриловић је само симптом, болест је и настала и развила се далеко од њега, али последњи догађаји (његово инсистирање да на основу моје измишљене шале добије одговоре од РТС-а), просто наређују да се симптом размотри са свих страна, да се установи како функционише, шта напада, чиме се храни...

При том, не надам се да је могуће наћи лек, али можда могу бар да допринесем елементарној превенцији, препознавању симптома, и упутим, ако ни на шта друго, на ону елементарну друштвену хигијену. Када налетиш на симптом, гледај да ти је дезинфекционо средство при руци, и употреби га.

Зашто је то важно. На Гавриловића сам први пут налетео, чуо за њега, када је, пре неколико година, громогласно обзнанио "истраживање" које показује да су гласачи СНС-а већином део друштвеног талога, необразовани, стари, људи са маргине, они без зуба и без пара, беда једна невиђена.

То ме је натерало да се смејем и да објавим текст о њему и истраживању, не би ли се и други томе мало насмејали.

За неупућене - да би било јасно о каквој неумесној подвали са таквим и сличним "истраживањима" је реч - састав бирачког тела је, у свакој земљи, мање више константа која се не мења ни лако ни брзо.

Дакле, ако у Србији постоји неких 11 одсто људи са незавршеном средњом школом, двадесетак одсто оних са средњом школом, 11 одсто са факултетском дипломом, и ако сви они имају бирачко право, ако га већина њих и остварује, јасно је да ће ти односи да буду садржани у сваком изборном резултату, и гласовима сваке странке.

На парламентарним изборима у децембру 2000. године, чувени ДОС добио је више од два милиона четири стотине хиљада гласова. И не треба бити много мудар па знати да није за ДОС гласало два и по милиона академика, факултетски образованих, довољно богатих, лепо обучених, са 32 бела зуба у глави, пошто таквих, у Србији има много, много мање.

Гласали су исти они који су касније гласали и за СНС. И неписмени и полуписмени, и крезуби, сиромашни, богати, образовани, зубати...

Гласали су и гласају на сваким изборима на основу неких очекивања и неке понуде, а не на основу свог образовања, што је, суштински, трвдио Гавриловић.

Цео тај случај, и текст којим сам тим поводом написао, Гавриловић је искористио не би ли се представио као жртва, и ту, уствари, и почиње прича о симптому.

Зато што симптом, када га ухватиш у лошем послу, одмах почиње да кука како су сви против њега, како је прогоњен, како је жртва "режима", само добро под ударом зла, префињеност рашчеречена грубошћу, светло које једе мрак.

Тако је и Гавриловић закукако како је "медијски стрељан". Стрељао га, једним текстом, ја лично.

Но, то није крај. Из ове врсте догађаја симптом црпи енергију за наставак свог посла, који се, опет, своди на бесомучну самопромоцију, све под паролом борбе за правду, не марећи ни за чињенице, ни за људе, ни за резултат таквог ангажмана.

Он чепрка по стварности, вадећи из ње све што може да докаже његову тезу, у конкретном случају, ону по којој је ово један логор, којим управља диктатор, и у којем је свака слобода угашена, а сви који се томе противе угурани у гасне коморе и сада само чекају када ће неко да пусти плин.

И тако сваки дан, јавно да не може да буде јавније, у гомили медија, уз сталну замерку онима који га нису схватили озбиљно и објавили његове тврдње. Такви су непријатељи слободе и демократије, и симптом онда наставља да их жигоше, све тврдећи да тиме чини богоугодно дело.

У свему томе симптом се представља као неприкосновени стручњак. Он је део неке виртуелне елите, зна више од других, бољи је од других, једини способан да препозна, и његова реч је, по правилу, последња. Када каже, сви остали има да ћуте и климају главама, иначе следи казна.

Сам Гавриловић, примера ради, тврди да је социолог истраживач, члан WAPOR-а (светска асоцијација истраживача јавног мњења), специјализован за мониторинг телевизија и њихових програма.

Оно што не каже је да се члан WAPOR-а постаје тако што се уплати педесетак долара (сваки читалац и ја можемо то да будемо), и да се сам, и једини пријавио за то да буде "national representative" (национални представник) ове организације.

Не каже ни да се његов мониторинг своди на гледање Дневника и пар других емисија националних телевизија, а да истраживања обавља преко интернет платформе "Твој став", као и да БИРОДИ "тим", чине он и једна пројект менаџерка.

И тако изгледа сваки симптом, када погледаш мало дубље. Празнина накићена фразама, измишљеним титулама, позивима на непостојеће, а велико дело. Засењивање простотом, у свом најлукративнијем облику.

Корист коју симптом има од тога је вишеструка. Он постаје познат, "цењен", распрострањен је диљем медијског простора, CV му је пун извештаја, наслова, слика, гостовања, и он већ стоји у реду за неку синекуру (када се зла власт промени), за грант неке од невладиних организација, а рачуна да би и орден био сасвим сувисла награда.

Можда и јесте, пошто је он идеални партнер. Лењи медији, исти такви новинари, све дају да им се такви јаве и попуне иначе бедно празан простор.

Симптом је идеалан за грандиозне наслове, хедове, гостовања, интервјуе... Када желе нешто да докажу, медији се обрате симптому. Када симптом хоће нешто да опосли, отрчи у медије. Симбиоза је сјајан начин суживота, чак и када организми паразитирају један на другом.

Шта он прича, зашто прича, колико је тачно то што прича, уопште није важно. Симптом се не проверава, зато што и није циљ никада био да се саопшти нешто тачно, него само оно што ће да звечи.

И што више звечи, то боље. Зато је симптом толико тражен. Шупљина даје најбољи звук.

То што нас је звоњава одавно заглушила, што болест траје и узнапредовала је, никога није брига. Шта више, и зачудо, број оних којима, па и по цену сопственог фаталног разбољевања, све то савршено одговара, све је већи.

То је, просто, људска природа. Ако немаш ништа добро да кажеш о себи, зашто не би нешто лоше, о другима. Лакше је. Ако видиш, на другоме, део прљавштине које те је целог прекрила, па зар то није разлог да упреш прстом и разласиш, таман да тебе случајно неко не загледа, или омирише.

Симптом је начин да се оправдаш, сакријеш, нађеш изговор, откријеш оног ко је крив за све твоје неуспехе, и онда у неком привидном миру наставиш да живиш сам са собом. И сутра ће бити ту и симптома и криваца, па ћеш моћи испочетка.

То што од комарца правиш магарца, лажеш, измишљаш, неће те спречити, јер, матрица се понавља: ако те и ухвате, испашћеш "невина жртва", па ћеш опет имати кога да кривиш.

Гавриловић је све то буквално апсолвирао. И када се десило, после силног његовог запомагања над чињеницом да пишем, понекад, за РТС, да седнем за компјутер, отворим лажни налог и сам му, из чистог зезања, пошаљем писмо против себе, његовој срећи никаквог краја није било.

И без обзира што сам се потрудио да у сваком податку претерам, он је све то купио, срећан што има нове "доказе" са своје старе тезе о медијском злочинцу, оном који га је стрељао.

Наравно. Симптом не оперише подацима, не занимају га, он оперише фамом. Важно је да се нешто чује, пронесе, није важно шта. Као када су ми рекли да је РТС послао сто људи у Катар, а Ал Џазира само четири. Замисли!? А што је Ал Џазира катарска телевизија, и у Дохи јој је централа, нема везе.

Тако је било и у овом случају. Написао сам Гавриловићу да сам, за један текст, добио од РТС-а 234.000 динара. И на страну то што никада нисам динара наплатио од РТС-а, што не неплаћујем ни Информеру, свако, ако му је толико стало до истине и правде, морао би над овим податком да се запита.

На телевизији на којој многи немају ни сто хиљада динара плату, на којој су хонорари за текстове мали, неко добије две хиљаде евра за текст? И нема демонстрација, нису упали бесни радници у Бујошевићеву канцеларију? Тешко.

Као што се Гавриловић није запитао ни над мојом тврдњом да нам је РТС платио авионске карте прве класе до Беча, јер не постоји прва класа на летовима до Беча, често нема ни бизнис класе, зато што су ти летови врло кратки.

И све остало сам намерно претерао, а он је купио, чак и када је постојао евидентни доказ за супротно. У тексту са концерта лепо сам написао да смо стајали на терену (најјефтиније улазнице), а у пријави против самог себе, упућеној данима после објављивања текста, да нам је РТС платиo карте за свечану ложу. И ником ништа? Бар да је, несрећни Гавриловић, пробао да тај несклад у чињеницама некако забашури. Бујошевић и ја продали скупе карте за ложу и купили виршле. На пример.

Ништа слично, него гомила твитова, дојава новинарима, тврдњи да је он, Гавриловић, борац за слободу и правду, питања како РТС троши народне паре...

На крају, и објава читаве глупости на Биродијевом сајту, и мој текст у Информеру. Све сам лепо објаснио. Како сам се спрдао.

Заборавио сам само да је симптом упоран. Аспирин, и када те тера да се смејеш, није довољан. Лек мораш да узимаш сваког дана, и то неки јак.

Иначе, настрадао си. Пошто Гавриловић неће да стане и призна да је испао, у најмању руку, насамарен. Не. Он је жртва, он поштује закон, он тражи податке о путу у Беч, без обзира што сам ја све измислио.

Па добро. Да му удовољим, а надам се да ће и РТС.

1. Никада ни динара нисам узео од РТС-а за неки текст, или било шта друго. Објавио сам гомилу текстова, и читаву једну књигу на сајту РТС-а, али, како пишем само када хоћу и шта хоћу, и не желим никакву обавезу у било којој редакцији, рачунао сам да није фер да узимам паре за нешто што је мој избор, моја жеља, често и мој начин да останем у форми, када је о писању реч.

2. У Беч ме нико није послао, па ни РТС. Довољно сам матор да могу сам да одлучим где и када ћу да путујем. И са ким. У овом случају са човеком с којим се дружим од 1984. године и који ми је кум, да не причам како волимо сличне ствари, па и Стонсе.

3. Пошто сам сам одлучио да путујем, сам сам и платио тај пут. Мојим колима (црни "мерцедес" ML, ово наводим због хејтера, нека их, Бог да их поживи, купићу још бољи, због њих бар).

4. Трошкове смо Бујошевић и ја одокативно поделили, више због оне уличне пристојности (он са Карабурме, ја из Павиљона), него неке потребе или обичаја. Ја платио бензин, он хотел, ја карте, он... У кафанама смо плаћали како се ко машио за џеп, немам евиденцију о томе ко је колико платио, нити ме је то интересовало (ни Бујошевића), али јесте све било из наших џепова, ни динара није дао РТС.

Толико. И знам да Гавриловићу неће бити довољно. Како да буде, где он да буде насанкан, због свега што ради, у ком свемиру је његова кривица за било шта могућа?

Нешто ће већ да измисли, неки члан неког закона, неку аутократију, моју жену (Оливера Зекић, председница РЕМ-а), повезана лица, медијски линч, диктатора, заверу, зло које га је напало.

И нека. Могу чак све то и да разумем, као што разумем симптом, и начин на који функционише. Бавити се другима је много корисније, лепше и лакше него бавити се собом.

Опет, због клоаке коју симптоми стварају, немам намеру да о симптомима ћутим, па ћу, врло радо, сваки пут да их обележим.

Чак и када се њима, и другима, чини да им дајем на значају, и да им је то добра прилика да се за њих чује, да изигравају жртве.

Тачно је све то, али алтернатива је да им препустимо сам медијски простор и да се удавимо у смраду.

А то није прихватљиво. Да не причам о пријатном осећају када од корисног идиота направиш бескорисног. Непроцењиво, верујте ми.