Брачни терапеут Бранислава Павловић за РТС: Развод није трагедија, јер се добри бракови не разводе

Бранислава Павловић, у интервјуу за Интернет портал РТС-а, открива може ли се "мртав брак" оживети, шта је "тектонски поремећај" у односу двоје људи и како се може пребродити, али даје и савете о томе шта је важно да би један брак успео.

Шта пракса показује – због којих проблема се партнери најчешће одлучују за брачне терапије?

У пракси, клијенти се најчешће обраћају за помоћ због проблема у комуникацији, емоционалног удаљавања од партнера тзв. "мртвог брака" или, супротно томе, високо конфликтног брака са негативном фокусираношћу на партнера "негативне блискости".

Често ми се парови обраћају за помоћ и због брачне преваре, која је акутно разарајући удар на партнере и њихов однос, "тектонски поремећај" и једна од најболнијих ствари које може да вам приреди партнер. Иако је болна, више од половине парова жели да покуша да сачува однос и да заједнички разумеју како и зашто је дошло до преваре. Неки парови успеју да кроз дуже време, радећи са терапеутом на односу и проблемима који су довели до преваре, не само остану заједно, већ искористе ружну ситуацију да побољшају свој однос.

Иако је то индивидуално – постоје ли проблеми који се теже, односно лакше решавају?

Највећи успех примећујем код парова који су изградили блискост, али су се временом због породичних и пословних обавеза удаљили једно од другог и где обоје пате свако на свој начин. То је процес враћања партнеру, који се често дешава када млађе дете напуни три године, односно када се животно отвори већи простор за партнерство. Такви парови имају где да се врате у свом односу.

Важно је и када се клијенти обрате за помоћ. У највећем броју случајева партнери изгубе или и не изграде интиму и блискост која је неопходна за здрав и задовољавајућ емоционални однос. Имате пуно парова који су незадовољни својим сексуалним животом. Мушкарци и жене углавном имају различит доживљај секса – мушкарци кроз сексуални однос и телесну интиму граде блискост, а женама је емоционална блискост предуслов за сексуалну блискост.

Што је брачни однос више поремећен, то је брачна терапија мање успешна, а у одређеним случајевима је и контраиндикована – недовољна мотивисаност да се мења однос и понашање, претња разводом, породично насиље, озбиљни психолошки, емоционални поремећаји код једног или оба супружника, паралелна веза коју партнер не жели да оконча.

Ко Вам се чешће обраћа – мушкарци или жене? Ко више жели да сарађује на терапијама? Има ли уопште ту подела?

Жене су можда за неки проценат више иницијатори доласка на брачну терапију. Мислим да терапију иницира онај партнер који више пати у односу, онај који има веће емоционалне или сексуалне потребе, онај који је осетљивији. Увек је један незадовољнији у односу и тај обично крене да тражи начине да решава брачне проблеме.

Они парови који се обрате за помоћ и дођу заједно на брачну терапију, без обзира ко је иницијатор, имају много веће шансе да поправе брак, од оних парова који не успеју да се договоре да заједно дођу на терапију.

Дешава се да један супружник закаже и дође сам, јер други није желео или су се на путу до терапеута посвађали. Често сам изненађена колико појединачно гледано сваки партнер може бити јако квалитетна особа, али да се заједно некако не чују и не виде. Терапеут је некада "преводилац", медијатор.

Какав је Ваш утисак да ли сада парови лакше одустају од односа?

Развод је тешка одлука и увек лични избор. За велики број брачних проблема, развод не би требало да буде прво, већ крајње решење (увек се можете развести).

Са каквим очекивањима се улази у брак и да ли су промашена очекивања баш један од проблема због којих долази до развода?

Естер Перел, породични терапеут каже: "Очекивања су разочарења која чекају да се десе." Да ли то онда значи да треба мање да очекујемо?

Нема идеалног партнера ни брака. Треба наћи сличног партнера и тежити "довољно добром односу", што значи имати висока очекивања од односа, али реална. Здраво је очекивати да имамо однос пун љубави, емоционалне размене, поштовања и подршке, без физичког и емоционалног злостављања. Реално је очекивати приврженост и лојалност у односу и задовољавајући сексуални живот. Није здраво спуштати критеријуме поводом ових ствари, јер њих је могуће изградити и неговати у односу.

Са друге стране, очекивати брак без проблема, трзавица и свађа је потпуно нереално. Не постоји ниједан пар без проблема и несугласица. Свађе су здрав начин да превазилазимо проблеме и ситуације и да се боље разумемо. Не постоји партнер који може да нам чита мисли и који нам у свему одговара и у сваком тренутку. Сви бракови имају трајне проблеме који почивају на суштинским разликама у личностима партнера и њиховим потребама.

Има ли нечега за шта можемо да кажемо да је "црвена линија", преко чега не би требало да прелазимо у партнерском односу?

Граница останка у браку је граница нашег психофизичког здравља и самопоштовања, као и наше деце. Развод је некада једино здраво решење у патолошким браковима као што су бракови са насиљем, нелеченим зависностима, када брачни конфликт онемогућава родитељство и здраво функционисање породице. Развод није трагедија, јер се добри бракови не разводе.

Да ли се стара кованица "боље добар развод него лош брак" у пракси показује као тачна? Када је брак толико лош да се не може "поправити"?

Брачне кризе и проблеми не погађају само супружнике, већ све чланове породице. Брачна криза, као и свака друга криза, уједно је и шанса да се заједно са партнером потрудимо да решимо проблеме које имамо. Нема идеалног брака без проблема; само постојање проблема не значи да је брак лош, важан је начин на који се партнери односе према брачном проблему.

За неке бракове развод је некада једино здраво решење. Не може се, нажалост, сваки однос поправити, некада проблеми трају сувише дуго, па је један партнер већ дигао руке и емоционално отишао из односа.

Да ли се парови који имају децу више боре да однос успе и колико је тврдња да се остаје у браку због деце добра?

Развод бракова без деце је другачији, јер се можете растати од партнера и да га никада више не видите у животу. У браковима са децом супружници се разводе као партнери, а требало би да као родитељски пар функционишу складно, што се, нажалост, често не дешава. Деци је потребна структура, стабилност, сигурност и задовољни родитељи.

Ако брачни проблеми до те мере угрожавају здраву породичну климу онда није у интересу деце да родитељи остају у заједници. Деца сигурно могу бити мотив да се ради на брачном односу и решавају партнерски проблеми, али не треба да буду таоци лошег партнерског односа у коме никоме није добро.

Који су Ваши савети, шта је то основно потребно да би један однос успео?

Не треба журити са уласком у брак, потребно је да упознамо партнера и изградимо стабилан однос пре него се одлучимо за брак, а поготово стварање породице. Зато се саветује заједнички живот пре брака, јер забављање није исто што и заједнички живот.

Такође, партнер не може да попуни све наше празнине, нити може да лечи све наше ране. Ми морамо да будемо себи довољно добри да бисмо имали довољно доброг партнера и однос. Идеализоване слике партнерства, где налазимо свог принца на белом коњу или непобедивог заштитника, нездрава су очекивања која воде директно у разочарања.

База дугогодишњег здравог партнерског односа су индивидуална функционалност, поштовање, толеранција, пријатељство и љубав, а не фатална привлачност и заљубљеност. Плус свакодневни труд и стављање партнерског односа високо на лествицу приоритета. Брак је празна кутија коју ми попуњавамо и у њој ћемо увек наћи само оно што смо као партнери унели.