Дан о коме се тешко говори, поруке Крагујевчана исписане пред стрељање први пут у Музеју 21. октобар

Србија обележава Дан сећања на жртве у Другом светском рату и 80 година од масовног стрељања цивила, међу њима и ђака и професора, у крагујевачким Шумарицама. Потомци страдалих Крагујевчана пале свеће и чувају сећање на своје погинуле. У већини крагујевачких домова ово је дуго година био дан о коме нису имали снаге да говоре.

Међу стрељанима је директор мушке гимназије Лазар Пантелић, отац петоро деце. Његова ћерка Олга Клајн, 87-годишња пензионисана професорка математике из Београда, сваке године дође Шумарице да оживи сећање на свог оца.

"Последње сећање на њега је када је вођен на стрељање, ја памтим то више из приче маме и браће. Знам да сам била са баком у кући када је пролазила гомила ђака и професора и свих грађана који су вођени на стрељање", сећа се Олга Клајн.

Видосав Ратинац имао је три године када су оца Борисава из Војнотехничког завода, где је био запослен, одвели на стрељање. Данас је једини преживели од шесторо деце, има 84 године, а сваког 21. октобра са синовима обиђе очев гроб.

"Ту су биле три бараке, ту су их позатварали у тим баракама, не знам колико су били тамо, али у групама су их водили на стрељање, имали су свој број", прича Видосав Ратинац.

Видосавов син Предраг Ратинац каже да је податак о томе где је деда Борисав стрељан добио од тада познаника деде, који је радио за окупатора.

"Био је грађанско лице и имао је везе, па је преко пријатеља сазнао где је пао Бора и где је сахрањен", додаје Предраг.

О стрељанима сведоче и поруке исписане на полеђини ђачких књижица, личних докумената оних чији су животи прекинути само неколико сати након тога у стрељачком воду. Поруке су ове године изложене први пут у Музеју 21. октобар.