Усавршавање "мука" за професоре

Преласком у нову годину, многи проблеми у просвети само су старији и, самим тим, већи, тврде у ресорном синдикату. Један од проблема је и усавршавање професора, од чега зависи и квалитет наставе.

Ако би се Закон о образовању дословно примењивао, право на рад имао би само онај професор који је у последњих пет година сакупио 100 сати усавршавања.

Међутим, тада би у школама, кажу у Синдикату, само мали број професора задржао радно место. Према њиховој незваничној статистици, ретко ко испуњава тај услов.

Проблем, кажу професори, није нимало једноставан, а о томе су желели да говоре само они који су ту обавезу испунили.

Једна професорка средње школе каже да је прикупила око 120 сати усавршавања, али да има проблем јер је један број сати везан за усавршавање у страној земљи, што се нигде не води у закону.

Такође, један од проблема је тај што се усавршавање не плаћа и то што професори морају само да се снађу. Ипак, међу професорима постоји сагласност да треба још више да се едукују.

У Синдикату просвете тврде да највећи проблем није пасивност просветних радника, већ финансирање семинара што је, по закону, како кажу, обавеза локалне самоуправе, али у пракси то изгледа другачије.

Миодраг Сокић из Форума београдских гимназија каже да се ситуација "на терену своди на то да професори аплицијрају директору, директор одобри, а кад школа треба да добије паре назад, онда пара нема".

"Директор не може два пута то уради, јер нема новца на располагању кад није добио паре од претходног пута. То је један зачарани круг", оценио је Сокић.

Професори бирају семинар

Део тог круга је и избор семинара. Сваки професор има слободу да одабере онај који жели да похађа, али је обавезан да своју одлуку образложи у упитнику после семинара, кажу у Заводу за унапређење квалитета образовања. Међутим, и ту има проблема.

Бранка Шегрт из Завода за унапређење квалитета образовања каже да професори као разлог за бирање семинара "углавном наводе то да трају један дан, да је повољна цена, близу школе или места где живе".

У свему томе, професори личе на своје ђаке. Стручњаци додају, с једном разликом - нико их не оцењује.

"Кад оду са тог семинара, да ли нешто раде од онога сто су научили, да ли примењују, колико редовно примењују - не знамо зато што немамо праксу праћења шта се после семинара дешава", рекла је Драгица Павловић са Филозофског факултета.

По новом закону, биће много оцењивања. Свака школа прво оцењује саму себе, а онда је оцењују стручњаци са стране, и то у неколико најважнијих сегмената.

"Каква је атмосфера у школи, какав је успех ученика, колико је усавршавања било и ако се дође до оцене која је блиска - интерног самовредновања и спољњег вредновања - значи да је школа била објектвна у својој процени квалитета", сматра Весна Фила из Министарства просвете.

По истом принципу, рангираће се и професори. Тако ће се, верују надлежни, сви трудити да буду што бољи, што ће сигурно утицати и на квалитет наставе.