Преглед штампе (15. 01. 2010.)

Сад знам како је у паклу!

Уторак, тачно у 16.53 по хаићанском времену, капетан Горан Пановић , један од припадника петочлане српске екипе која је део мировних снага УН, у бази у Порт-о-Пренсу завршио је часове поподневне обуке припадника тамошње специјалне полиције. Са колегом из Кине Ши Веј Хонгом, ушао у заједнички апартман. Баш у том тренутку, почео је пакао који је сиромашну земљу која се простире на половини атлантског острва Хиспанола завио у црно и жртве још броје.

Ништа, баш ни најмањи знак, није најавило земљотрес, само је, одједном, све почело ужасно да се тресе, столови лете по апартману, падају ормари, компјутери, апарати за воду... Пошто имам доста искуства из сличних ситуација, скочио сам, зграбио Хонга за руку и, кроз ходник дуг десетак метара, кренуо ка излазу.

Да ли су се зидови између којих смо пролазили заиста увијали или је то само мој доживљај надреалне ситуације у којој сам се нашао, нисам сигуран. Тек, неколико минута, колико је мени и Хонгу требало да бисмо прешли поменутих десетак метара, изгледало је као - цела вечност.

Од силине удара земљотреса три пута смо падали и поново се дизали, тражећи пут ка излазу. На крају смо, пузећи, успели да изађемо. Тло се, на тренутак, смирило, да би онда кренула серија мањих земљотреса који се понављају и данас.

Иако је мој службени "нисан патрол", паркиран испред апартмана, од силине удара из утробе земље, буквално поскакивао, одмах сам сео у возило и похитао у оближњу Главну логистичку базу хаићанске полиције и јавио се Паулу Агхађанијану, шефу дела мировних снага УН који је ту смештен. Одмах сам добио задатак да организујем комплетну безбедност базе, односно "Аргентинске болнице" која се налази преко пута.

Тек ту сам почео да схватам размере несреће која се догодила. Иако је болница намењена само припадницима УН, ту је већ било више од 200 цивила. Болница је била препуна људи, ни у њено двориште се више није могло ући, а стизали су нови, без руку и ногу, деца су на улици умирала у наручју својих родитеља...

Аргентински лекари су чинили заиста надљудске напоре да сваком помогну, а мени и неколицини полицајаца УН из Јордана којима сам командовао, требао је читав сат да повређеним припадницима УН обезбедимо пролаз до болнице. Неке од њихових повреда су изгледале стравично, сви су били умазани крвљу и прашином од рушевина.

Тек у среду ујутру, негде око три по хаићанском времену вратио сам се у базу. "Нисан" сам паркирао у дворишту и одспавао неколико сати. У међувремену сам сазнао је да су моје колеге Биљана Лазаревић, шеф наше екипе, и Милош Рајовић, у тренутку земљотреса налазили у својим становима, а Божидар Јањић и Слободан Обреновић у Сант Марку, градићу удаљеном од Порт-о-Пренса осамдесетак километара. И да су, на срећу, сви неповређени.

Тада ми је заиста лакнуло. У среду ујутру сви смо распоређени у мобилне тимове за претрагу и спасавање несталих. Град се није могао препознати. Хотели "Сент Луис", "Монтана" и "Кариби" су порушени, зграда мобилне телефоније сравњена са земљом... И свуда очајни људи, у потрази за најближима.

Министарка демантује гувернера

Дефицит у буџету био је познат и није могао да буде изненађење ни за кога, па ни за Народну банку Србије, изричита је министарка финансија Диана Драгутиновић која се никако не слаже са оценом да није било усаглашених потеза између државе и НБС пре удара на динар. Јер, директорка Трезора и вицегувернер, задужен за монетарну политику, заједно су правили план исплата државе, тврди министарка финансија. А и куповина динара за девизе које је држава повукла од ММФ-а била је најављена, открива за „Политику" министарка Драгутиновић.

- Најпре, сама процедура повлачења девиза трајала је скоро две недеље и обављала се преко НБС, која је фискални агент државе. Уз то, држава продаје девизе Народној банци а не пословним банкама. Као треће, највећи део динара насталих продајом девиза је нетакнут, односно налази се на рачуну државе код НБС и није утицао на раст ликвидности. Коначно, децембарски дефицит од 12 милијарди покривен је трезорским записима у износу од осам милијарди, а остатак, дакле четири милијарде динара из додељених средстава - напомиње она.

Дакле, само четири-пет милијарди динара је могло утицати на раст ликвидности. У поређењу са неколико милијарди евра које је НБС „стерилисала" у периоду од 2006. до 2008. године, не би се рекло да је то неки значајнији напор. При томе, овај раст ликвидности био је привремен јер је држава од 4. до 12. јануара повукла 12 милијарди динара, дакле смањила ликвидност. О томе сведочи раст депозита државе на рачуну код НБС, објашњава министарка у бројкама потезе пре хаварије курса динара.

Па ипак, курс се још није стабилизовао. Зашто? Зато што су, како указује и министарка финансија, узроци на другој страни.

Јелашићу сигурна фотеља

Гувернер НБС Радован Јелашић неће бити смењен, иако су последњих дана жестоке критике на његов рачун упутили премијер Мирко Цветковић, министарка финансија Диана Драгутиновић, градоначелник Београда Драган Ђилас и председник Привредне коморе Милош Бугарин, као и бројна удружења привредника. Гувернера, наиме, смењује Скупштина Србије, али само на образложени предлог петочланог Савета НБС, који нема никакву намеру да тако нешто предложи.

Један од чланова Савета Милојко Арсић каже за Пресс да они „уопште не размишљају" о покретању иницијативе за разрешење Јелашића.

- Нестручност гувернера мери се инфлацијом. Да је инфлација неколико пута већа од пројектоване, рецимо да је планирана инфлација од шест одсто достигла 23 одсто, онда би постојао основ за покретање иницијативе за разрешење. Овде се ради о промени курса динара, која није драматична. Напротив, неке анализе би убедљиво показале да је јачање евра пожељно - објашњава Арсић.

Он, међутим, сматра да Јелашић није у праву што критикује Владу за слабљење динара, али додаје да „гувернер има право да каже своје мишљење".

- У сваком случају, смена гувернера била би политичка злоупотреба и драстично мешање у независност рада НБС, и то би било лоше оцењено у међународним круговима - закључује Арсић.

Владика удбаш хоће да постави патријарха

Владика зворничко-тузлански Василије (Качавенда) не планира себе да истури као једног од тројице кандидата за патријаршијски трон и за то има дебеле личне разлоге.

 Међутим, према сазнањима „Блица", Качавенда настоји да обезбеди да ток Сабора одреде он и њему одане владике, тако да сви кандидати, њих тројица, буду из круга њему блиских епископа. На тај начин, ма ко био изабран, зворничко-тузлански владика би далеко од очију јавности, као и до сада, имао највећи утицај у СПЦ и у токове новца.

Зашто владика Василије (Качавенда), епископ који око себе окупља снажним и мање чврстим везама најмање 18 владика, иако би то желео, неће сугерисати да се за њега гласа?

Најједноставнији одговор за којим се испрва потеже јесте „да владика склон луксузу неће своје раскошне дворе у позлати мењати за оскудну, па и помало мемљиву собу у Патријаршији". Међутим, разлози владике Качавенде много су дубљи.

Он је добар део свог стажа у цркви посветио и раду за обавештајну службу, о чему сведоче записи служби још из периода старе Југославије. О томе постоји знатан број докумената. Неки од њих откривају начин рада Василија Качавенде, али и потврђују чињеницу о којој се до сада само спекулисало у јавности - да је ангажманом у служби и њеном препоруком доведен на место епископа 1978. године.