Koји спорт одабрати за дете - дилема која мучи родитеље

Новак Ђоковић каже да је на телевизији гледао како Пит Сампрас игра за своју прву вимблдонску титулу и да је тада одлучио да сања нешто велико, да сања како на централном терену Вимблдона подиже трофеј. Ђоковићеви снови су се остварили. Још као дечак је знао шта жели. Али, чини се да је то реткост, бар када је избор спорта у питању.

"Ја јесам била и темпераментна и велики тремарош и имала сам проблем са концентрацијом и фокусом, али када сам почела да се бавим стрељаштвом то је све на неку нормалу доведено и научила сам да се изборим са тиме", прича шампионка у стрељаштву Ивана Максимовић.

Исти савет стиже и од тренера.

"Ми увек кажемо родитељима да је први тренинг увек нека проба, значи они дођу доведу своје дете, она одвежба један тренинг, види да ли јој се то допада, да ли јој се свиђа и обично им се свиђа и наставе тиме да се баве. Али наравно има деце које у том тренутку и другачије размишљају и нешто их спречава да се баве, па онда направе неку малу паузу па се ипак врате овом нашем лепом спорту", каже тренер ритмичке гимнастике и бивша ритмичка гимнастичарка Милена Рељин.

Као први спорт за своје дете родитељи најчешће бирају базичне, па је зато на ритмичкој гимнастици велика гужва.

"За почетак је најбољи спорт, за тај неки први период за најранији узраст, најбољи је спорт и онда смо се због тога одлучили, због држања вежбања и свега осталога", наводи родитељ Звездан Арсић.

Бака Галина Панић каже да је своје унуке довела на ритмичку гимнастику како би кренуле стопама родитеља који су балетски играчи у Позоришту на Теразијама.

Родитељи су често у дилеми, а неретко направе и погрешан избор.

"Мене су моји уписали на фудбал и видели су да сам тотални антиталенат и да ми се не свиђа тако да су ме уписали после на ватерполо видели су да волим и да идем на тренинг. Претопстављам да су зато и форсирали то, па мислим да би тако требало да буде и код остале деце", напомиње ватерполиста Никола Јакшић.

Не уме свако да ради са децом, упозоравају професионални спортисти, па родитељи треба да буду на опрезу.

"Они који раде са децом морају да имају струке и да знају на који начин се ради са децом то је број један. Број два на основу онога што је потенцијал и способност антропометријски и моторички деце да ту децу усмере ка оној активности која ће бити најкомаптибилнија са оним што је њихов генотип, односно са оним што је њихов потенцијал", наглашава бивши одбојкаш Владимир Грбић.

За млађу децу психолози препоручују школе спорта, а тек око дванаесте године и озбиљније бављење спортом.

"Родитељи би требало да знају да посебно када су у питању млађа деца да спорт не треба да буде врста притиска већ треба да га доживе као забаву као друзење. Уколико постоји неки отпор детета да неће да иде на одређене спортове треба открити узроке, дакле дете не треба притискати, али га треба подржати уколико није истрaјно", препоручује психолог Миљана Кривокућа.

Спорт не утиче само на правилан развој тела, већ и на развој личности, стварајући код деце осећај одговорности. Лош избор под пристиском може довести до супротних ефеката, а то је сигурно нешто што родитељи не желе.