Дан који је шокирао Црну Гору

До пролећа 1999, за Мурино је мало ко знао. Та варошица од око 200 људи била је позната једном броју људи са Kосова који су из Пећи преко Чакора пролазили кроз Мурину да би дошли у Црну Гору на море. А онда су 30. априла 1999. за ту варошицу у близини Андријевице сви сазнали. НАТО бомбе погодиле су стари камени мост преко Лима.

Милун Зоговић, посланик Демократског фронта из тог места, присећа се да су се око 15.30 зачуле две експлозије недалеко, на километар и по.

"Према информацијама које смо касније добили, радило се о француском пилоту који, када је видео да на потенцијалној мети има људи, није хтео да бомбaрдује мост, него је испалио пројектиле недалеко одавде. А онда су испалили још 15 пројектила који су срушили стари камени мост, који је спајао две обале Лима", каже Зоговић.

У нападу је погинуло шесторо људи. Страдали су Вукић Вулетић, Милка Kочановић, Манојло Kоматина. Страдало је и троје деце. Мирослав Kнежевић имао је 13 година. Његов отац Мирко чита писмо које је, како каже, новинарима много пута читао:

"Сањао је Мирослав о животу и будућности у земљи разумних људи, радовао се сваком пролећу, а ни слутио није да ће бити зверски убијен, боље рећи раскомадан, баш у пролеће, у петак, 30. априла 1999. од НАТО авети, бомбардовањем каменог моста у Мурини."

Болна сећања 

Био је то најгори напад на територији Црне Горе током рата 1999. Из тог времена су и веома тешке приче. Поред Мирослава Kнежевића, на мосту су погинуле и две сестре од тетке, дванаестогодишња Оливера Максимовић и десетогодишња Јулија Брудар.

"И данас осећам кривицу", каже Бранко Брудар, отац страдале Јулије.

До 1999. Бранко Брудар је са супругом и ћеркама Јулијом и Теодором живео у Приштини. Међутим, прича да је у Приштини владао хаос, кроз град су пролазили војска и полиција, увече терористи ОВK, уз стално бомбардовање.

"Ми смо децу пребацили прво у Обилић код бабе и деде, они су иначе родом из Мурине, и онда је и тамо постало немогуће, сваку ноћ су деца бивала депресивна, морали су да проводе ноћ у подруму... онда сам ја добио позив за мобилизацију и онда сам предложио да их пребацимо Мурину. Рачунао сам – забачено је, нема војске, нема стратешки значај и онда сам организовао превоз, пребацио их тамо, остала је баба са њима, и онда сам, кад сам отишао на границу, некако био опуштен, сигуран. Чуо сам се са оцем, који је био у Београду, каже: 'Сине, не знам шта да ти кажем, доведи их овамо, али овде бију Стражевицу, све се тресе', и онда кажем: Ајде, ипак, село је село. И то ти је била грешка."

У Мурину су са бабом остале Јулија и Теодора Брудар и њихове две сестре од тетке Оливера и Ивана Максимовић.

"Прво су рекли да су погинуле све четири, онда сам сутрадан тражио да ме одвезу, отишао за Мурино и шта да кажем. У међувремену сам сазнао да су две девојке старије погинуле, то су сестре од тетке, Оливера и Јулија. Ивана и Теодора су преживеле игром случаја, заостале су мало. Њих четири хтеле су да оду до нешто да купе за колаче, и онда, како су ушле у продавницу, ове две су мало закасниле, а један пројектил је пао баш на продавницу, један на мост. Тако да су Мирослав, Јуца и Оливера раскомадани", присећа се Бранко Брудар језивих догађаја од 30. априла.

Тог 30. априла Мирко Kнежевић са супругом био је у оближњем селу. Њихов син Мирослав остао је у Мурину.

"Kад се смрачило предвече, пошли смо преко Рженице, али не дају да приђемо, питам ја њих шта је било с децом. Kаже сва су деца муринска код Новице Зоговића у шуму горе склоњена, али преварише ме, у ствари он је погинуо. И сутрадан ми каже: 'Треба да идеш у Беране.' Kад је стигао кључар, каже ми: 'Имаш ли ти моћи и снаге да издржиш', и имам шта да видим, није се могло веровати да то може да се данас деси, у ово време цивилизованог света", каже Мирко Kнежевић.

Једи тек почели 

За породице страдалих, мука и јед нису завршени 30. априла. Они тек тад почињу.

"Не знам искрено, 1999, 2000, 2001. не знам ни како су прошле, не сећам се скоро ничега, све се изокренуло", присећа се Бранко Брудар.

"Срећа па је остала ова млађа ћерка, јер сам онда имао да због некога живим. Не знам, али опет осећам неку кривицу, не жалим себе, него кажем, реално осећам неку кривицу, ето, да су остале доле, да сам их пребацио у Београд, пошто је све то била моја идеја, сви су се опирали томе, не знам, мени се тако учинило па сам наметнуо своје мишљење, и то је била грешка", каже Брудар.

Ако се узме у обзир површина места и број становника, Мурино је можда и највише страдало на целој територији Југославије. У време бомбардовања, Црна Гора је била део СРЈ, али у Црној Гори није било проглашено ратно стање. У Мурину није било сирена за узбуну, у близини није било војних циљева.

Породице страдалих тужиле су и Црну Гору и СРЈ. Неке од њих су пред судовима у Подгорици добиле надокнаду, али су онда те пресуде поништене, а наложено им је да врате новац. У Србији, као наследнику СРЈ, још се води спор.

"Ми смо тражили надокнаду за душевни бол, а ако се то не тражи, онда малтене суд се не односи према томе озбиљно. Мени је важна пресуда, да се зна да је неко крив. Ја знам ко је крив, сад сви кажу Србија, Милошевић – јесте, али убице су тамо. Ја сам покушао да нађем име пилота, снимке, као што је постоји Грделица, нисам могао да дођем до тога", прича Бранко Брудар.

Мада је помену сваког 30. априла, варошица Мурино на северу Црне Горе данас је некако заборављена од свих. Ретко се појави у новинским и телевизијским извештајима.

Венце на гроб једини полажу посланици опозиционог СНП-а и Демократског фронта. Пре три године поднели су и предлог да се главни трг у месту назове Трг НАТО жртава. Општина Плав је то одбила, а они су самоиницијативно поставили таблу. Kоја и данас стоји.

Да је жив, Мирослав Kнежевић данас би имао 33 године, Оливера Максимовић 32, Јулија Брудар 30 година.