Ватерполисти у свему златни

Нови талас српских ватерполиста већ на првом великом такмичењу окитио се златном медаљом, а игра и понашање чланова државног тима наишла је на нескривене симпатије свих љубитеља ватерпола.

Након Олимпијских игара у Пекингу прошле године, на којима је освојена бронзана медаља, селектор Удовичић суочио се са огромним потешкоћама приликом формирања тима у новом четворогодишњем цилкусу. Различити фактори утицали су на то да Србија практично "преко ноћи" остане без комплетне прве поставе, која је дуже од деценије "жарила и палила" светским базенима.

Играчи, захваљујући којима се синоћ на римском "Форо Италику" чула химна Србије, у ранијем периоду били су или епизодисти у А репрезентацији, или чланови млађих селекција. Ођедном је на њихова плећа пао огроман терет носилаца игре у репрезентацији о којој се увек размишља као о велесили.

Занимљиво, и та чувена генерација претходника златних момака из Рима, која је добила шансу након дебакла на Олимпијским играма у Атланти 1996, већ на првом великом такмичењу, Европском првенству у Севиљи пре 12 година, освојила је одличје, истина "само" сребрно!

Трофеји освојени у првом делу репрезентативне сезоне, златна медаља на Медитеранским играма у Пескари и треће место на завршном турниру Светске лиге у Подгорици, били су добра "пролазна времена", али је у јавности био присутан страх да ће млада екипа заказати када је најтеже и да ће други боље темпирати форму.

Прва фаза такмичења, а посебно пораз од Шпаније на старту и реми са не баш јаком Аустралијом, "охрабрили" су критичаре да дефинитивно посумњају у квалитет нове репрезентације, а јавност је већ након завршетка такмичења по групама вртела главом прерано прежаливши изабранике Дејана Удовичића.

Уследио је невероватан успон форме, а пре свега самопуздања и зрелости у игри каква тешко може да се види код тек формираних екипа. Пут до злата за Србију био је убедљиво најтежи с обзиром да су до финала морали да падну домаћин такмичења Италија, олимпијски првак Мајдарска, и светски шампион - Хрватска.

Најзад, у спектакуларном мечу за златну медаљу, српска репрезентација морала је на поправни против искусне Шпаније, селекције која је вероватно до тог меча највише пружила на турниру. Као и сваки добар ученик, српски репрезентативци су превазишли учитеља, па су Шпанце тукли њиховим оружјем - стрпљењем, зрелом игром и концентрцијом онда када је било најважније, приликом извођења петераца.

Осим фантасичног успеха, једнако важно за будућност српског репрезентативног ватерпола је успостављање система и хијерархије у тиму. Већ у Риму било је уочљиво да су предводници новог тима капитен Вања Удовичић, вероватно најбољи играч шампионата, и Андрија Прлаиновић. Ударне игле у нападу били су најбољи стрелац шампионата са 20 голова Филип Филиповић и откровење турнира Милан Алексић, док је у одбрани све било на високом нивоу.

Златна медаља освојена је без иједне мрље, а још једном се показало да за рад пожртвовање, одрицање и добар колектив увек постоји адекватна награда.