Максимални Партизан

Већ неколико година амбициозна управа "црно-белих" покушава да направи тим који ће са пуно аргумената полагати право на титулу шампиона Старог континента. Више него суверена владавина у домаћим такмичењима након распада заједничке државе са Црном Гором 2006. године само донекле може да задовољи апетите гиганта са "Бањице"

Резултатски изузетно високо постављене циљеве Београђана додатно подгрева податак да су последњу, шесту титулу освојили давне 1976. године.

Протеклих година баук за црно-беле било је четвртифнале, а поготову дуели са хрватским екипама. Два пута дубровачки Југ и једном загребачка Младост испречили су се Партизану на последњој препреци пута за најбоље четири екипе у Европи. Реванш је увек игран на гостујућем терену на коме се изабраници Дејана Удовичића никако нису сналазили, мада је било ситуација у којима су по квалитету били јачи од ривала.

Да ствар по Партизан буде још гора, једини пут када су учествовали на фајнал-фору, 2007. године у Милану, у полуфиналу их је елиминисао Југ након бољег извођења петераца.

Прошле сезоне црно-бели су уложили велике напоре да се домогну завршне представе у Ријеци, али је Југ још једном искористио нелогично правило у ватерполу да боље пласирани тим нема предност домаћег терена у реваншу и у "Гружу" славио против нашег првака.

Одмах након повратка из Дубровника Удовичић је пондео оставку, а на почетку сезоне за тренера је именован по мишљењу многих наш најбољи ватерполиста свих времена Игор Милановић.

Његов главни проблем било је веома скромно тренерско искуство, с обзиром на то да је у краткотрајној тренерској каријери предводио само београдски Студент прошле сезоне.

С друге стране, изненађујуће освајање титуле светског првака на шампионату у Риму прошлог лета на пољу самопоузданај изузетно је користило Милановићевим пуленима, који сачињавају већину државног тима.

Дојучерашњи јуниори и епизодисти на најбољи могући начин превалили су смену генерација вративши се у клуб са далеко већим ауторитеом, док је проблем малог броја јаких утакмица у домаћем првенству решен стварањем Евроинтерлиге са најбољим клубовима Мађарске, Румуније и Словачке.

Сам Милановић унео је бројне новине у раду, а играчи су посебно истицали велику хомогеност и сјајну атмосферу, која их прати од почетка сезоне. Одбрана Партизана доведена је скоро до перфекције, док је одласком леворуког Филипа Филиповића напад морао да се коригује и изгради на другачији начин.

У свему што је постигао до сада са тимом Милановић истиче заслуге свог ментора - Влаха Орлића, који се након разлаза са челницима Ватерполо савеза Србије у потпуности посветио Партизану.

Црно-бели су од почетка Евролиге играли у силовитом ритму "газећи" звучне противнике без икаквих проблема. Убедљива елиминација мађарског Егера у четвртфиналу уверила је чак и највеће песимисте да је српски првак коначно сазрео за велика дела.

У изузетно јакој конкуренцији у Напуљу неће бити фаворита, али ни изненађења, јер објективно свако може да победи свакога.

Састав Партизана: Слободан Соро, Лука Мирковић, Никола Рађен, Милош Королија, Душко Пијетловић, Славко Гак, Андрија Прлаиновић, Живко Гоцић, Марко Аврамовић, Стефан Митровић, Владимир Вујасиновић, Милан Алексић, Милош Ћук и Бранислав Митровић.

Трофеји: Куп шампиона 6 пута (1964, 1966, 1967, 1971, 1975. и 1976), Куп победника купова 1990, Куп ЛЕН 1998, Суперкуп Европе 1990, Медитерански куп 1989. године, првак Југославије, Србије и Црне Горе и Србије 23 пута, освајач националног Купа 20 пута.

Пут до Напуља:
група:
Будва - Партизан 3:9
Партизан - Хондвед 12:7
Партизан - Олимпијакос 8:3
Олимпијакос - Партизан 9:10
Хонвед - Партизан 6:9
Партизан - Будва 12:6

Четвртфинале:
Егер - Партизан 4:12
Партизан - Егер 10:5