Болно приземљење у право време

Више од деценије, ватерполо репрезентација важила је за тим који је доносио толико жељени осећај спортске надмоћи. То је на неки начин била надокнада за сва разочарања у неким другим спортовима. Ватерполисти су били пример успешног система рада, јасних односа унутар екипе и способности да се подигну из пепела. Приликом одласка на Олимпијске игре, углавном се рачунало да имамо једну сигурну медаљу.

Изгледало је да ће то трајати вечно, а у домаћој јавности стварана је и лажна слика о тобоже слабој конкуренцији. Последње две године сведочимо да десетак репрезентација игра изједначене утакмице у најстаријем олимпијском колективном спорту и да се однос снага променио. Можда је боље рећи, да се вратио на старо. Кривац за то је Србија.

Најуспешнији српски тренер у последњој деценији Дејан Савић, најавио је смену генерације још 2019. године, када је на Светско првенство повео подмлађену екипу која се у том тренутку уигравала за оно што долази после Олимпијских игара у Токију. У Јапану смо сведочили освајању другог узастопног олимпијског злата, и опроштају шесторице величанствених – браће Пијетловић, Прлаиновића, Митровића, Алексића и капитена Филиповића.

Упражњена места попунили су играчи са завидним клупским искуством, одиграним утакмицама у Светској лиги и поприличним стажом у Савићевом систему рада и игре. Стигли су углавном из два најјача српска клуба, који наступају у Лиги шампиона. Међутим, видели смо и да су у коферима понели и терет очекивања јавности да одмах буду на нивоу њихових претходника.

То је био први камен спотицања у утакмицама у групи на Европском првенству у Сплиту. Тежак пораз од европских првака Мађара и мучење у првом полувремену против аутсајдера Словенаца, открили су нам да нови тим Србије има слабости.

Тешко је помислити да је после 17 освојених златних тренерских медаља, Дејан Савић направио лошу процену играчког умећа репрезентативаца. Биће да је оно што није очекивао, огроман притисак који су играчи наметали сами себи.

То се видело у утакмици осмине финала. Српски тим је играо чврсту одбрану, успевао је да одгура Французе од гола и онда, уместо да се Французи плаше нашег напада, ми смо страховали од француске одбране. Девет голова Србије из тридесет и седам шутева довољно говори о томе. Наставак хода по мукама видео се и против Холандије, у разигравању за пласман од деветог до дванаестог места. Прокоцкана су три гола предности у другом полувремену, па је Србија дошла до петераца и трилер завршнице, коју је сама створила. Ипак, навијачима је на крају приуштила победу.

Да је највећи проблем на психолошком плану, открила је последња утакмица. Када нестане притисак, српски тим игра како се и очекује. Примио је само један гол и то у првој четвртини, а постигао 17 до краја меча. Играли су наши без кочнице, "опустили су руку", од првог до последњег минута у истом темпу. Победа над Румунијом одражава бољу атмосферу, и вероватно специјални прилаз селектора пред борбу за девету позицију.

Дејан Савић је ватерполо лисац, и сигурно је да неке играче зна како да опомене или мотивише. Из његовог односа са тимом, изгледа да за сада, ником није затворио врата. Лоши ђаци моћи ће да поправе оцене. Зато је овај највећи неуспех на Европском шампионату, дошао у прави час за играче. Ако је Сплит био друга станица на путу за Париз, онда је ово последња опомена за нову генерацију. Свесни су они тога, и за годину дана биће искуснији и конкурентнији након нових наступа у клупској Лиги шампиона и никад јачој Суперлиги.

На њима је само једно. Да поврате ватерполу изгубљени статус, победничког спорта. Што би рекао Никола Јокић – "Срби воле искључиво победнике."