Осврт из Квангџуа

Пријало ми је да будем сам. Размишљам... да ли ми емотивност у животу и послу помаже или одмаже, биће да је и једно и друго, али то сам што сам, из ове коже не могу и да хоћу.

Читао сам раније да се певачи после концерта осећају потпуно потрошено, били задовољни или не... дали су шта су имали, поделили осећања са публиком, утрнули су од размене енергије, велике жеље и труда. Слично се осећам и ја после сваке значајне утакмице, не могу да спавам, ове редове пишем док још није свануло у Квангџуу. Утисак је да смо и поред комбинованог састава били близу медаље. Ипак, победничко постоље остаје само санак пусти, са том чињеницом није се лако помирити.

Искрено сам желео успех нашој младости, надао се да ће та силна жеља победити све успутне препреке и замке. Овога пута то се није догодило. Младост је застала, преломила се под притиском сопствених очекивања, једноставно је сагорела. Разумем... изгубили смо данас да бисмо победили сутра, одморили кључне играче пред важну следећу годину и Олимпијске игре у Токију. Тражили смо у Јузној Кореји нове победнике, гледамо даље, видимо да се ватерполо мења, да се брже игра, потребни су другачији играчи, следи период прилагођавања. Очи морају да буду отворене, да упијају, разумеју, схвате и прихвате нове околности. Форсира се нападачки стил а ми смо до сада пре свега сјајном одбраном стизали до трофеја. Да сте само видели лица наших играча одмах после утакмице са Шпанијом, колико им је тешко било да нешто сувисло кажу... тешко је и мени било да питам али посао је посао.

Мора човек да се избори пре свега са собом, настави даље. Пратећи велике догађаје пуно сам научио од спортиста, више када се губи него када се побеђјује. Суштина је да се ништа не схвати трагично, да се још јаче настави са радом и тренинзима у најбољој вери, да се извуче поука, прихвати промена, направи искорак. Лако је то рећи али није лако преточити у живот и спорт... зато на крају остају само најачи, они који су најпре победили себе и своје слабости а онда и ривала на другој страни терена.

На таласима Београда 1 често у емисијама указујем на велики проблем нашег спорта у целини. Ми смо у млађим категоријама изгубили децу из радничких породица, нису сви родитељи те среће да могу да плате високе чланарине и омогуће својој талентованој деци адекватне тренинге пошто једва састављају крај са крајем. Листам ових дана у Квангџуу интернет странице и видим да све чешће губимо у млађим категоријама у свим спортовима... јавност је изненађена, ја нисам. Мора да се што пре пронађе начн да се деца из радничких породица са скромним примањима баве спортом... Крајње је време да решимо и тај проблем... ако ми не решимо проблем, решиће он нас и наш спорт...