Новосађани припремају дочек за Себића „освајача бронзане медаље“ са златним срцем

Најгласније навијање у ноћи финалног надметања, допирало је са новосадских стрелишта, где су другови из Клуба „Стрељачка дружина Нови Сад 1790", пратили, како њихов Себа, како му из милоште тепају, улази у историју овог спорта.

„Мени је било невероватно, ја сам била толико узбуђена да сам замало кренула да скачем овде, значи сузе су ми кренуле од среће. Мирослав ме је звао колега да каже - Мирослав је трећи, ја кажем - знам, видела сам, званично је. Одмах сам послала Себи поруку на вибер, наравно одговорио је кад је стигао касније, вероватно је и он био узбуђен. Све је то једна јако, јако велика ствар, велики успех, посебно за њега, његову породицу, клуб и за Србију.", рекла је чланица клуба Ива Силић.

„Ево и сад сам се најежио, када сам пратио како ради, његове поготке, када је дошао до бронзе, одушевљење је било.", констатовао је Здравко Савановић из стрељачке параолимпијске репрезентације Србије.

На тренинге је кажу долазио раном зором, а остајао до увече, увек спреман и фокусиран на свој циљ. 　

"Ову је медаљу заслужио, радио је све време, од како смо изашли вани, он је нон стоп овде у Новом Саду, и нон стоп је био на припремама, а као особа и као човек, немам речи да кажем, човек је на свом месту, увек је ту за нас, увек је за многе, за шта год да је фалило, ту је Себа био, притеко је, тако да је као човек фантастичан.", констатовао је Срето Радовић из стрељачке параолимпијске репрезентације Србије.

Највећу подршку је имао у породици, која је уз њега била и на тренинзима.

"Малтене од пролећа је по цео дан пуцао, од ујутру до увече. И мали калибар, и ваздушном, ту му је била и ћеркица, ја сам мало чувала ћеркицу.", рекла је Милица Дакић из Клуба "Стрељачка дружина "Нови Сад" 1790".

"И оца је доводио, сви су ту били комплетно. Тренер, велики, велики допринос, без тренера, не би поновио овај успех", истакао је Радовић.

Свој првенац на Олимпијским играма посветио је Бобани Момчиловић Велићковић, шампионки овог спорта, која је преминула пре годину дана.

"По томе можете да заључите колики је он човек, сетио се и Бобе, сетио се свих, радио је ту медељу и посеветио управо њој."

За Милицу Дакић, која је у клубу више од четири деценије, овај успех евоцира успомене и на остале шампионе, који су на пут до одличија, кренули одавде.

"Све могуће медаље сам овде дочекала и стерлце. Сања Ивошев, она је '96 две медаље, Аранка Биндер, и ове остале што су из целе Србије долазили су и овде."

А много пре него што је ступио на постоље, она је знала да ће се у клубу славити још једна медаља.

"Рекла сам му да се опусти и да ће донети медаљу једну сигурно да освоји, ја кад имам такав осећај, то сам му увек и говорила да ће тако и бити. У пола три сам се пробудила, и сутрадан сам исто гледала цео пренос, тако да сам знала стварно, неки осећај ме није преварио".

Ова дружина се са великим усхићењем спрема да дочека свог олимпијца, и да заједно, како то традиционално и чине, прославе овај историјски успех, који би могао постати мотивација за неке нове стрелце у њиховим редовима.