Реалност српског рукомета – добро је, али може боље

Пре почетка турнира селектор мушке рукометне репрезентације Србије Антонио Ђирона у више наврата је истицао четвртфинале као крајњи домет "орлова" на Светском првенству.

Међутим, Србија је добацила до трећег места у Групи 3, претходно савладавши Алжир и Катар, а касније Аргентину и Холандију. Порази од Немачке и Норвешке били су пресудни да се "орлови" не домогну циља.

Жељно ишчекивано четвртфинале измакло је за један гол, једну победу, једну одбрану или мало више среће. Но, сем дефанзивне игре у свим облицима ("брзи центар", контра и полуконтра напади, позициона одбрана) ретко се шта може замерити рукометашима Србије.

Приступ игри у скоро свим утакмицама био је на максимуму, офанзива је била одлична уз спорадичне исхитрене поступке бекова, што је на великим такмичењима разумљива грешка.

Ђирона је након испадања са Светског првенства изјавио да је екипа на правом путу и да се развија у тим који ће у будућности бити спреман за велика дела, али да је за такав резултат потребно време.

Уколико бисмо правили упоредну анализу игре репрезентативаца од пре две или четири године у односу на недавна издања на шампионату света, утисак је да је данашња Србија неупоредиво боља, модернија у рукометној замисли, а последично и у игри.

Тако близу, а опет далеко

Србија је имала изгледну прилику да се домогне четвртфинала. Међутим, искуство или оно што називамо континуитетом играња на великим такмичењима било је пресудно да "орлови" стану на корак од циља.

Након сваког "неуспеха" неког од репрезентативних спортова, поготово тимског, испоставља се непогрешиво тачном изјава Николе Јокића, да ми [Срби] не волимо спорт, већ да побеђујемо и освајамо медаље.

Пласман на 11. место овогодишњег Светског првенства пре само годину-две деловао је незамисливо, а сада се поједини рукометни занесењаци баве чувеним – шта би било, кад би било.

Примерице, шта би било да је Дејан Милосављев бранио од почетка турнира, а поготово у другом колу прелиминарне фазе турнира против Немачке.

Или да је пивотмен Мијајло Марсенић постигао погодак приликом предности од четири гола код резултата 20:16 против Норвешке или да су Урош Борзаш и Богдан Радивојевић били прецизни у финишу утакмице против Немачке, када се одлучивало ко има изгледне шансе за тријумфом...

Све ово остаје прошлост и мало ко ће се сећати голова и промашаја у наредним годинама, али свима који прате рукомет остаће упамћено Светско првенство 2023. године на коме је Србија почела са растом и стварањем новог, респектабилног и неугодног тима у светским оквирима.

Иако није испунила циљ, Србија је успела да  тријумфом над репрезентацијом Холандије  прекине неуспешни низ у мечевима са селекцијама које долазе из Европе.

Пре победе над Холанђанима, Србија није тријумфовала над европском репрезентацијом на Светском првенству од 14. јануара 2013. године и победе против Белорусије.

Први пут после 10 година, Србија је победом 36:27 против Алжира успешно стартовала на почетку Светског првенства у рукомету, постигавши највећи број голова на мечу Светског првенства за мушкарце још од 2009. године када су "орлови" постигли 38 голова у победи над Саудијском Арабијом.

Будућност репрезентативног рукомета је сјајнија

Наредно такмичење које очекује Србију је наставак квалификација за Европско првенство које се одржава 2024. године.

"Орлови" се налазе у квалификационој Групи 2, а противници су им Норвешка, Финска и Словачка.

У досадашњем делу такмичења Србија је остварила две победе у две утакмице против Финске и Словачке, а наредни меч игра против Норвешке 9. марта на домаћем терену.

С тим у вези, шампионат Старог континента за годину дана биће извесно нови покушај за најбољи резултат српског рукомета још од европског сребра 2012. године и виза за Олимпијске игре у Паризу.

Селектор Тони Ђирона са Рукометним савезом Србије има уговор до 2024. године, а за шампионат Европе, готово извесно може да рачуна на исти играчки кадар који је представљао земљу на овогодишњем Светском првенству.

Премда, појавили су се млађи рукометаши који би за годину-две могли бити чврсти стуб репрезентативног рукомета, попут Марка Милосављевића, Стефана Додића и Вукашина Воркапића који су се према мишљењима стручњака и љубитеља рукомета показали као стабилни и добри играчи, упркос младости која са собом повлачи и недостатак искуства.

Репрезентативни рукометни успеси су неопходни, јер их дуго није било.

Након бољег резултата уз медаљу са Европског или Светског првенства можда ће неки тинејџер одлучити да са позиције кошаркашког бека пређе на убојитог бека голгетера у рукомету.

Тиме би било попуњено оно што нам је прилично фалило приликом напада против Немачке и Норвешке, а самим тим трасираће се пут континуитета, раста и развоја рукомета у Србији.