Бразил – земља самбе, фудбала и - камилице

Пре неко јутро, око пола девет беше, стижем полако у Међународни Прес Центар, и пошто Срби раде на кафу као аутомобили на бензин, упутим се да узмем исту, еда бих достигао радну темпратуру. 

Кад тамо, једна симпатична, мало старија дама, шета транспарент на коме пише: ''Кафе нема, али је загрљај бесплатан!''

Прво се шокирам, па сликам жену онако ''на брзака''  (стога је квалитет снимка крајње дискутабилан, искрено се извињавам), и почнем да се смејем, заједно са још неколико присутних новинара из васцелог света, као луд на брашно. 

Приђем госпођи и питам је како у БРАЗИЛУ НЕМА КАФЕ?

Она ми, мртва - хладна, али добро расположена, одговара: ''Лепо, нема...''

Ја је онда онако од срца загрлим, и додам телефон некој новинарки, мислим да је Гркиња, и замолим је да нас тако загрљене овековечи.

Она се таман намести, кад ето ти шефице волонтера. Млађа и згоднија, зато је ваљда и газдарица. 

''Нема сликања са особљем!'' - вели.

''Зашто нема?''

''Зато што је такво правило. Могу и ја да Вас загрлим, али, фотка, е, то јок.''
Искористим прилику, на опште одушевљење малобројних сведока, све мислећи, нема везе, старију даму сам ионако већ снимио, а изгрлише ме као да сам им род рођени...
...и узмем чај од камилице, то је супер за нерве, кажу, само што се пије пред спавање.

Успем да не заспим, и вратим се после једно два и по сата, кад, кафа таман стиже, ваљда директно са плантаже, па су је успут скували и сипали у лонце.

Најбитнији је осмех, загрљај, расположење, ко те пита за време...

И ту ми сине: она чувена изрека ''стрпљен - спашен'', потиче, у ствари, из Бразила.