На лицу места - али сви одједном!

Екипа РТС- а стигла је у Рио у уторак, истог дана када и највећи број представника седме силе. Међутим, ми дођосмо у рану зору, не сачекавши да сване дан, па смо се сместили у новинарско село баш када су се петлови протезали.

Били смо, јасно, исцрпљени од дугог  пута, но, имало је то и својих предности. Дотерали смо се, јели и отишли у Међународни прес центар, иначе, удаљен на око пола сата брзе вожње аутобусом, већ око пола десет.

С обзиром на то колика је наша екипа, слободно се може рећи да смо се акредитовали за тили час. После су уследили уобичајени послови у просторијама намењеним РТС-у, а за нас из ''радијске'' екипе и слање првих извештаја.

Све у свему, напорно, али, урађено на време.

Рекох, у међувремену су слетали авиони препуни новинара, и, када смо се предвече вратили ''кући'', то је већ била сасвим друга прича, која се најбоље видела јутрос.

Хоћеш да доручкујеш у седам? Може, али стани у ред у шест.

Одлазак у МПЦ, све по реду вожње, већ поменуте, но, ту тек настаје фрка. Јуче нас је било неколико стотина, јутрос - неколико хиљада. Мислим, у реду за улаз.

А тамо, (дотле просечан пушач здими једно пола пакле), као у царинској зони. Вади рачунар из торбе, верификуј пропусницу, смеши се све време и ћеретај, јер Бразилци су  опуштен и поносан народ, и не воле кад је неко нервозан и мрко их гледа...

То што је наша радијска емисија ''Бразилијада'' на програму за десетак минута, е, то занима и брине само мене, јер ваља да се укључим у исту, а стотине метара ме деле од радног места.

Човек само не сме да се препусти паници, јер му ништа не помаже, а кажу, и живот скраћује.

Јер, на крају је све испало добро, комлетан наш тим овде све је стигао да заврши. Тек на крају дана постало ми је јасно; за друге не знам, али Бразилци и ми смо идеалан спој. Ни ми ни они не волимо да нас неко мрко гледа. Чак ни када се ту и тамо промувамо преко реда...