Предраг Шупут - Личанин који је Тринкијерију рекао "не!"

Иако је одавно сишао са велике сцене и побегао из медија, Предраг Шупут је и даље активан играч, али и тренер у клубу који са пријатељима основао, у не родном али свом Апатину. Закорачио је у пету деценију живота, међутим, то му не смета да брани боје КК Дунав.

"Прва Српска је овде лига, али свеједно - игра се 40 минута и неопходна је иста снага, иста воља, само што је сада мозак мало бржи, паметнији сам и мање енергије трошим него кад сам био млађи", открива Предраг Шупут на почетку разговора за магазин "Продужетак".

Идеја му је да бар донекле врати игри и граду оно што су му у животу пружили.

"Па то је љубав према кошарци и ово где сада седимо (Шупут је власник пицерије у Апатину прим. аут.), то ми је она дала, тако да покушавамо нешто и да вратимо. Избор је пао на Апатин, и трудим се да пренесем оно што ми је кошарка дала. Једноставно, овде смо кренули, овде и завршавамо." 

Док је живео у родној Лици, играо је и био добар у фудбалу. Толико да му је надимак био Мркела. Ипак, карактеристично поднебљу са којег је избегао у Србију након "Олује", изабрао је да игра кошарку...

"То је била неако више љубав, мањи је терен, лопта је више у рукама. Ја сам играо фудбал, тад су ме звали Мркела, али кад играш лево или десно крило, лопту добијеш пет пута, па сам се вероватно због тога опредилио за кошарку", присећа се Шупут. 

Али некарактеристично, да навија за Партизан...

"Ја увек кажем: Отац је био Звездаш, а ја сам контраш и онда супротно", открива Пеђа.

На жалост, отац којем је исконтрирао није доживео да види његов успех.

"Он је 2000. умро и није видео мој успех. Ја сам увек говорио да ћу бити спортиста, он је говорио 'школа', и због тога смо се увек препирали. На крају, успео сам у томе, али ми је жао што он то није доживео да види. Али ваљда 'од горе' види. То ми је једна неостварена жеља у сјајној каријери коју сам имао".

Играо је за бројне клубове у Србији. Од суботичког Спартака, преко Војводине до Партизана и Хемофарма. Ипак, највећи траг оставио је у Немачкој, у екипи Бамберга, где је провео 5 година. Захвалност за тај избор дугује свом бившем саиграчу и великом пријатељу.

"Да напоменем Дејана Милојевића, који ме саветовао кад сам одлазио из Хемофарма. Имао сам две опције - Русија (неке екипе) и Бамберг. И онда сам ја са њим причао и рекао ми да је Немачка уређена земља, и да одем тамо и за мање пара. Захваљујем њему што сам га послушао. Јесте да је у почетку био мало проблем са рејтингом немачке кошарке. Али смо одмах играли Евролигу, победили код куће Партизан, у Београду се обрукали али шта ћеш...", присећа се Шупут.

Колико га и даље цене у организацији Бросеа најбоље осликава анегдота, о једном позиву из претпрошле сезоне, када је немачки шампион имао велике проблеме са повредама а Пеђа већ дубоко био у полупрофесионалној кошарци.

"Стварно, овај тренер Тринкијери ме је звао, мада је причао на хрватском гутајући падеже, јер му је мајка Хрватица. Заправо, звао ме је мој другар Павић, који је сад тренер тамо, и рекао да неко хоће да ме чује. Ја сам одбио ту понуду, и онда ме он (Павић) пита: 'Па како си га одбио, јел знаш ко је то?'. Ја му кажем да не знам, јер ми га није представио. И тако, уз мало смеха, то је прошло. Али да, имао сам понуду".

Последњу професионалну сезону у каријери одиграо је у држави из које је као младић побегао, а где му данас живе мајка и брат. Наступао је у дресу Цедевите, коју је са клупе предводио Божа Маљковић.

"Имам родбине тамо доста и то ме је привукло да одем да видим како ће бити и шта ће бити. И на крају крајева било је добро, нисам имао никаквих проблема што се тиче односа Срба и Хрвата. Била је сезона добра, иако смо могли бољи, али нажалост тако се десило", каже Пеђа.

Не воли превише да прича о томе, али пуно жали за 2007. годином, када, иако је био на ширем списку, није добио шансу на припремама Мокине репрезентације, популарних "москитоса".

"О томе нисам хтео ни тада разговарати, тако да нећу ни сада. Али, да, то ми је једино можда жао што нисам остварио у каријери. Можда би прошао, можда не би, али бар да сам прошао те припреме..." 

На констатацију да је важио за грубог играча, који много бије, прва реакција била му је...

"(Смех). Добро, ми смо стара школа, ја сам самоук, кошарку сам научио највише на баскету. Те доле потезе, да кош можеш дати само изван (рекета). Имао сам и добру леђну технику, моја констутуција је таква, тежак сам а и играо сам тројку, тако да је било тешко чувати ме доле (под кошем). А и имао сам шут. Јер, ја увек кажем да кошаркаш без шута ми и није кошаркаш", у даху прича овај харизматични Личанин.

Каже да сада кошарку прати, али слекетивно - НБА само плеј-оф, док Евролигу целини.

"НБА увек гледам кад почне плеј-оф, ме волим да гледам овако. Али Евролигу баш пратим, све фазе. Чак и кладионицу 'бацимо'. Сви волим ту кошарку, али у фудбал. У принципу пратим све спортове", рекао је Шупут за крај разговора за "Продужетак".