Момчило Тапавица, први српски олимпијски шампион

Пјер де Кубертен је био Француз, залагао се за обнављање и модернизовање игара одржаваних у античкој Грчкој, али његова превасходна инспирација била је спортска доктрина која је постојала у викторијанској Енглеској (друга половина 19. века).

Де Кубертен је гледао британске младиће, одгајане у духу „мишићавог хришћанства", како кроз спорт (фудбал, оба рагбија и крикет, пре свега) од себе граде моралне грађане и, говорило се онда, „стубове највеће империје у историји".

Оно што је била одлика ових момака јесте да су се, осим што су били високо образовани, веома често бавили и са неколико спортова истовремено.

Знајући све ово, постаје веома очигледно колико је учешће Момчила Тапавице на првим Олимпијским играма прикладно. Веома успешни архитекта у Атини се такмичио у три дисциплине, иако је планирао да се надмеће у четири (повреда га је омела да се опроба у атлетици).

На првим играма Србија није имала свог представника, али се Тапавица, рођени Војвођанин, такмичио за Угарску (Аустрија и Угарска, иако, наравно, део исте империје, послале су на игре две засебне делегације).

Олимпијске игре су биле релативно опскуран догађај, а једини сттрани државник који му је присуствовао био је краљ Александар Обреновић, у чијем друштву је био и мајор Живојин Мишић.

Укупно 14 земаља је послало такмичарске тимове.

Тапавица је био трећи у тенису, четврти у рвању грчко-римским стилом, а шести у дизању тегова.

У својим мемоарима, један његов пријатељ каже да га је само повреда спречила да освоји још медаља, јер је "преценио своју снагу".

После Игара, Тапавица се више није бавио спортом. Каријера у архитектури, током које је пројектовао и зграду Матице српске у Новом Саду, одузимала му је превише времена.

Без обзира на то, Тапавица остаје утемељивач модерног спорта и, уопште, односа према спорту којим се данас дичимо у Србији.