Повратак шаха, разбијање стереотипа

Можда не одају утисак господствености као што је то чинио Вилхелм Штајниц, или научењака као што је то био Емануел Ласкер. Немају још тај гламур који је исијавао из Раула Капабланке и немају такав дрски став као што је имао Аљехин. Нема још тог набоја какав је био када су два човека представљала (вероватно невољно) два света и две идеје. Можда није то тако филмска прича каква је била када су два играча, која су наизглед били више слични него различити, стајали један наспрам другог као две потпуне супротности. Дакле, нису Фишер и Спаски, нису ни Карпов и Каспаров. Али јесу коначно људи чија се имена и карактери памте. Нове звезде светског шаха.

Знате ли ко је био првак света у шаху пре Магнуса Карлсена? Слабо, слаб процанат. А знате ли како изгледа тај човек, да ли бисте га препознали на слици? Још мањи. Да не питам даље.

Већ деценијама није било аутентичне шаховске величине. Не у смислу игре, већ у смислу личности и харизме.

Појавио се један, коначно, пре три године. Више налик на певача неког скандинавског поп бенда него на шахисту. Он је више од било кога променио представу која је постојала о мајсторима ове игре. Једноставно, није био ни налик претходницима.

Уосталом, исте те 2013, када је постао светски првак у шаху победивши Вишванатана Ананда, британско издање Космополитена прогласило је Магнуса Карлсена најсексепилнијим мушкарцем године.

Али није само то. Његова игра је била другачија. Он је размишљао на различит начин. Нападао је као што само невреме може да нападне мирни град на морској обали. Брзо, силно и болно.

Директан у одговорима, неконвенционалан у облачењу. Ваљда га је зато Геп узео за манекена.

Карлсен је био чудо од детета, то је одавно познато. Уосталом, када је са 13 година ремизирао са Гаријем Каспаровом (шампион између 1993–2000), устао је од стола и прошетао гледајући остале партије у сали оставивши тада најбоље рангираног – замишљеног, са главом у шакама и безнадежно нагнутог над бојним пољем.

Ствари су потом постајале све јасније. Са 19 година Карлсен је постао најмлађи број 1. А његов рејтинг је непоновљив и многи сматрају недостижан.

У међувремену се активирао на друштвеним мрежама, објавио своју апликацију за играње шаха, играо брзопотезне партије у њујоршким парковима кријући идентитет, дружио се са Лив Тајлер, давао часове Марку Цукебергу.

И газио ривале пред собом.

Све до новембарских мечева за титулу првака света, када је наспрам њега сео вршњак, 26-годишњи Рус Сергеј Карјакин.

Не толико екстровертан и отворен али свакако посебан тип, Карјакин је помало неочекивано добио турнир за изазивача, раније ове године.

А онда, током новембра, дуже него што се очекивало, одолевао нападима противника. После седам партија било је нерешено.

Коментатори су говорили: "Карлсен само што није победио." Не само што није победио већ је у наредној партији изгубио. Карјакин се ближио чуду. Бранилац не би био тако добар играч да није кренуо још силовитије па је изједначио у десетој партији.

У свету су почели да се распитују, мало детаљније, ко је тај Карјакин. Наравно, западни медији су одмах нашли ману.

Рус је рођен на Криму, одобрава припајање Крима и Русије, а на једном скупу се појавио и са мајицом Владимира Путина.

На његове резултате нико не може да има приговора. Уосталом, он је најмлађи велемајстор у историји шаха.

После преостале две партије које су завршене ремијем, ушло се у убрзане партије.

Оно што је Карјакин одбранио у другој, назива се чудом. Али је у трећој и четвртој посрнуо над силним нападима фантастичног Карлсена.

Нису Карлсен и Карјакин оно што су били Штајниц, Капабланка, Ласкер... њихово ривалство није онакво какво је било Фишера и Спаског, ни Карпова и Каспарова. Али они су од свега помало. И коначно се дешава да шах после дуго времена даје светске звезде.

Не само зато што играју феноменално. Већ зато што имају карактер, знају шта хоће и харизматични су.

Шах је зато до сада био у шаху. Партија се наставља.