субота, 04.04.2015, 00:23 -> 00:24
Аутор: Никола Симић
Прича о боксеру из Аушвица
За њега бокс није племенита вештина, већ средство преживљавања. Нокаут је значио разлику између живота и смрти. Песнице су биле једино оружје које је имао. Ово је прича о грчко-јеврејском боксеру, рођеном Солуњанину Саламу Аруху, који се кроз сурове мечеве у нацистичком логору Аушвиц борио за сопствени живот.
Прича о Саламу Аруху могла је да личи на приче многих других великих боксера. Ипак, легендарне борбе, велике победе, слава, новац и све остало што иде уз ореол боксерског шампиона нису биле део приче о овом Солуњанину.
Својим боксерским вештинама, Арух је у злогласном нацистичком логору Аушвицу буквално бранио свој живот. Према рема сопственој евиденцији, Арух је у Аушвицу имао 208 борби против других затовреника, које су организовали чувари логора да би се забавили. За њега је победа значила да ће доживети још један дан и нову борбу, за противнике које је поразио, није било реванша. Пораз је значио смрт.
Прича о Саламу Аруху (који је рођен као Саламон, али је касније избацио последње слово свог имена, па је назван Саламо и Шломо), почиње 1923. године у Солуну у породици сефардских Јевреја. Отац, који је радио на доковима, први је код сина усадио љубав према боксу. Саламо је прве боксерске кораке направио у клубу Макаби из Солуна, који је у то време окупљао јеврејске спортисте у том граду. Први пут противника је у рингу нокаутирао са 14 година, да би 1938. године постао првак Грчке, а годину дана касније и првак Балкана.
Након што се придружио грчкој војсци, Арух је имао импресиван рекорд од 27 победа, све нокаутима. Иако са висином од 168 центиметара није одавао утисак чврстог борца, многи сведоче да је имао изузетан рад ногу, због чега је добио надимак „балетан“. Одлично кретање, заједно са брзином и снажним ударцем били су добитна комбинација за Саламов успех у рингу.
Снове о светској слави и новим победама прекинуо је Други светски рат. Грчка је окупирана у априлу 1941. године. Као и многим другим окупираним земљама, то је значило погром, пре свега за јеврејску популацију. У Солуну јеврејска популација је скоро потпуно збрисана. Од близу 50.000 Јевреја у том граду пре рата, након рата остало је свега 2.000.
Саламо је у марту 1943. године, заједно са родитељима, три сестре и братом депортован у Аушвиц. Мајка и сестре, скоро одмах по доласку у логор су одведене у гасну комору, где су погубљене.
Млади грчко-јеврејски боксер, који је тада имао 20 година, присећајући се првог дана у паклу Аушвица, рекао је да је по доласку у логор стајао го читав дан, да би тек сутрадан нацистички чувари очистили и дезинтификовали затворенике цревима. Тада му је и истетовиран идентивикациони број на подлактици 136954.
Прве борбе у Аушвицу Саламо је имао убрзо по доласку. Како је навео, командант кампа је други дан дошао и упитао заробљенике да ли има неко ко се бавио боксом или рвањем. Саламо је подигао руку, што је изазвало неверицу код немачког команданта, који је, имајући у виду низак раст затвореника, сумњао да се овај бавио неким борилачким спортом.
Да би проверио да ли говори истину, командант је натерао Салама да се бори са другим затвореником. То је уједно била и прва од више од 200 победа младог боксера у паклу Аушвица. Само 20 минута нако победе уследила је и друга, над курпулентним Чехом.
У интервјуу за „People magazine“ Саламо је рекао да су се борбе у логору одржавале средом и недељом, најчешће у задимљеним магацинима, где су чувари пили, пушили и кладили се на борце. Морбидна забава чувара у злогласном нацистичком логору подсећала је на борбе гладијатора у старом Риму, где је победник „купио“ себи још времена до следеће борбе, док је поражени борац погубљен.
Борбе скоро да нису имале правила. Завршавале су се када један од бораца више није могао да стоји, или када се сами чувари засите. Како је Саламо рекао у једном интервјуу, чувари никада нису одлазили док не виде проливену крв.
За разлику од других затвореника, они који су се борили имали су тек нешто бољу исхрану и били су поштеђени најтежих физичких радова. То су биле и једине „погодности“ у паклу Аушвица.
Саламо је навео да је, према сопственој евиденцији, у логору имао 208 борби. Најчешће су противници били курпулентнији од њега, али је успевао да излази као победник. Једном приликом Саламо је успео да за мање од 20 секунди нокаутира горостасног затвореника који је био виши од два метра и који је тежио више од 100 килограма.
Најтежу борбу имао је против немачког Јеврејина из Дизелдорфа, Клауса Силбера, који је пре одласка у логор имао скор у аматерском боксу од 44 победа, без ремија и пораза. У Аушвицу Силбер је добио више од 100 узастопних мечева, пре него што се сусрео са Саламом. У жестокој борби двојице боксера, Саламо је изашао као победник. Клауса Силбера након тога више нико никада није виео.
Како је Саламо рекао, само су две борбе у којима је учествовао завршиле нерешено и то у периоду када се опорављао од дизинтерије. Након тога није убијен једино из разлога што је чуварима и немачким официрима у кампу доносио огроман новац кроз клађење.
На жалост, остали чланови Саламове породице нису преживели пакао холокауста. Након мајке и сестара које су убијене одмах по доласку у логор, Саламов отац погубљен је у гасној комори када се разболео и постао неспособан за рад. Саламов брат стрељан је након што је одбио да вади златне зубе из вилица стрељаних јеврејских затвореника.
Саламо је успео да дочека ослобођење. У сведочанствима датим појединим медијима, Саламо је рекао да је требало да се бори против пријатеља из детињства, Жака „Џејкоа“ Рејзона, са којим је пре рата у Солуну заједно тренирао. Рејзон је такође остао жив захваљујући победама у суровим борбама против других затвореника у Аушвицу. Према појединим наводима Рејзон је имао више од 120 борби. Пре борбе Рејзона и Салама, логор је ослобођен, тако да двојица пријатеља никада нису укрстила песнице.
Након ослобођења Саламо је потражио своју породицу у логору Берген-Белзен, само да би открио да су сви чланови фамилије побијени. Ипак, на том месту страдања упознао је, тада 17-годишњу, Марту Јехијел, коју је касније оженио. Са својом супрогом Саламо је емигрирао у Израел (тада још увек Палестина) и са њом је добио четворо деце.
Саламо је учествовао Првом израелско-арапском рату 1948. године. Након тога кратко се вратио боксу, али је након пораза (јединог званичног у каријери), од Италијана Алмета Фалћинелија, напустио бокс и посветио се приватном бизнису.
Прича о Саламу Аруху није прошла непримећена. Његова исповест инспирисала је Холивуд да сними филм заснован на невероватној животној причи солунског боксера. Тако је 1989. године снимљен филм „Тријумф духа“ (Triumph of the Spirit) са Вилијемом Дефоом у главној улози. Саламо је унајмљен као посебан консултант за потребе филма, чији се највећи део снимао у самом Аушвицу. Како је сам рекао, повратак на место страдања оживело је многе успомене.
Филм је имао подељене критике, али је подигао прашину код других затвореника који су прошли кроз сличан пакао кроз који је прошао и Саламо. Након што је филм изашао Саламов пријатељ, Џејко Рејзон, који је такође у Аушвицу преживео захваљујући победама у борбама са другим затвореницима, тужио је продуценте, као и самог Салама. У тужби је навео да се филм заправо заснива на његовој животној причи, коју је Саламо преувеличао и Холивуду „продао“ као своју. Од тражених 20 милиона долара, две стране су се нагодиле да се Рејзону исплати 30.000 долара.
Прича о Саламу Аруху завршава се 26. априла 2009. године, када је преминуо у 86. години свом дому у Телавиву, окружен најближима.
Борбу у паклу Аушвицу, за живота најбоље је описао следећим речима: „Оно што ме је одржавало у животу је горућа жеља да једног дана испричам свету шта сам видео у Аушвицу. Сигурно је да су постојали моменти када сам једноставно желео да умрем, али чињеница да сам овде и да имам прилику да причам о свему што се догодило, чине ме срећним што сам преживео“.
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 2
Пошаљи коментар