Протест који је затресао Америку

Двојица спортиста прошли су дуг пут до победничког постоља, док су њихови животи након тог чина претворени у пакао. Прича о Смиту и Карлосу не почиње на победничком подијуму у Мексико Ситију, нити се ту завршава. То је само врхунац једне борбе у времену великих промена у Америци.

Шездесете године прошлог века у Америци сматрају се можда и најтурбулентнијом декадом у историји те земље. Када се каже „шездесете" у Америци, не мисли се само на календареску декаду већ пре свега на време које обухвата период од 1963. године (од убиства Кенедија) до 1974. године (оставке Ричарда Никсона).

У турбулентном периоду, када се јављају различити друштвени покрети, снажни антиратни протести, (прво на америчким универзитетима па онда даље), када је зачета хипи култура и када је борба за сексуалне слободе чини се достигла врхунац, на површину излазе и сви други потискивани проблеми који су се гомилали деценијама у америчком друштву.

Појавом црначких лидера попут Мартина Лутера Кинга и нешто милитантнијих попут Малколм Икса, афро-америчка популација коначно је гласно проговорила о својим проблемима и незадовољству у расно подељеној Америци. Тамнопути спортисти, као једни од ретких који имају привилегију да обезбеде себи школовање на универзитету, постају свесни да је наступило време када би требало да своју популарност и положај искористе да укажу на тежак живот својих сународника.

Један од двојице спортиста који су на додели медаља у Мексико Ситију подигли песницу био је Џон Карлос. Рођен и одрастао у Харлему, од малих ногу је на својој кожи осетио неправде тадашњег америчког друштва. Иако је био добар у скоро свим спортовима, маштао је да буде пливач. Ипак, жељу никада није могао да испуни јер је у то време већина базена била у клубовима намењених богатима у којима је забрањен приступ „црнцима" (а често и Јеврејима). У Харлему је упијао ватрене говоре Малколм Икса, једног од екстремнијих црначких вођа.

Након средње школе Карлос је 1967. године путем атлетске стипендије стигао на државни универзитет Источни Тексас, да би годину дана касније прешао на легендарни Сан Хозе државни универзитет.

У то време Универзитет у Сан Хозеу већ је био још један талентован краткопругаш, Томи Смит. Момак рођен у Тексасу брзо је привукао пажњу стручњака својом брзином. Још пре него што је стигао у Сан Хозе важио је за велику наду америчког спринта.

Обојица спортиста у то време имали су чврсто изграђене ставове по питању положаја афро-американаца у америчком друштву. Спона између двојице младих спринтера био је харизматични професор социологије Хари Едвардс.

Као један од ретких тамнопутих професора на америчким универзитетима у то време, Едвардс је своје радове и истраживања базирао на искуствима тамнопутих спортиста и залагао се за њихово учешће у менаџменту професионалног спорта. Едвардс је био идејни творац удружења Олимпијски пројекат за људска права (Olympic Project for Human Rights, скраћено OPHR), који је окупљао тамнопуте спортисте у борби против расизма.

Олимпијски пројекат за људска права (OPHR) је основан у октобру 1967. године, мање од годину дана уочи Олимпијских игара у Мексику. Организација се залагала за бојкот предстојећих Олимпијских игара, али многи сматрају да је заговарање бојкота било више средство него циљ.

Као четири основна циља OPHR је прокламоваo забрану учешћа на Играма Јужној Африци и Родезији због апартхејда, враћање лиценце и титуле Мухамеду Алију која му је одузета када је одбио да иде у Вијетнам. Битан захтев био је и ангажовање већег броја афро-америчких тренера и асистената, док је можда и најважнији захтев био смена тадашњег председника Међунадорног олимпијског комитета (МОК), Американца Ејворија Брандиџа.

Председник Међународног олимпијског комитета и једна од вероватно најконтроверзнијих личности модерног олимпизма, Ејвори Брандиџ, који је био веома непопуларан међу многим америчким спортистима, упутио је јасне претње да се неће толерисати било каква политизација предстојећих Игара. Занимљиво је да је Брандиџ уочи Другог светског рата био нескривени симпатизер нациста и Хитлера, тако да не чуди што је управо његовој компанији додљен посао изградње немачке амбасаде у САД. Према сведочењу многих, у свом рекреативном клубу у Санта Барбари званично забранио приступ „црнцима и Јеврејима". То су биле само неке од контроверзи које су пратиле првог човека светског олимпизма.

Чини се да су отворене претње Брандиџа само долиле уље на ватру код појединих тамнопутих спортиста, који су до тог тренутка били и неодлучни да ли да делају. Исто тако све смелији позиви на бојкот разбеснели су други део америчке јавности, тако да су многи тамнопути спортисти који су подржавали бојкот добијали претње смрћу. Ипак, уочи одласка на Олимпијске игре било је јасно да бојкота те манифестације неће бити. OPHR није успеo да мобилизује спортисте и да их охрабри да учине један тако смео корак. Остављено је спортистима да на самим такмичењима предузимају индивидуалне акције.

Карлос и Смит су изборили место у олимпијском тиму маестралним резултатима у квалификацијама, оборивши неке рекорде. Очи многих биле су упрте у њих.

Тог судбоносног јутра 16. октобра 1968. године, у финалу трке на 200 метара тријумфовао је Томи Смит. Он је временом од 19 секунди и 83 стотинке поставио нови светски рекорд. Друго место заузео је Аустралијанац Питер Норман, док је трећи био Џон Карлос.

Идеја да се нешто у току доделе медаља учини дошла је спонтано, након трке. Наводно је Смит иницирао акцију, спремио је црне рукавице, док је Карлос је рекао да ће му се придружити (ипак, ова верзија је оповргнута од стране Карлоса који није препустио све заслуге Смиту).

У току припрема за излазак на подијум догодило се нешто невероватно, Освајач сребрне медаље, Аустралијанац, белац, Питер Норман хтео је да подржи двојицу америчких спринтера. Норман је успео да узме беџ организације OPHR од члана америчког веслачког тима, белца Пола Хофмана, који је са колегама подржавао протест својих земљака. Занимљиво је да је управо Норман предложио двојици америчких спринтера да сваки навуче по једну рукавицу, имајући у виду да је Карлос своје црне рукавице оставио у олимпијском селу.

Амерички спринтери победничком постољу су пришли ходајући у црним чарапама, са по једном црном рукавицом на руци. Када је почела да се интонира америчка химна и диже америчка застава Смит и Карлос су спустили главе, подигли по једну руку стиснуту у песницу и ћутали. У тих пар минута трајања химне Америка је била шокирана.

Симболика протеста двојице америчких атлетичара била је снажна. Високо подигнуте руке на које су стављене црне рукавице, стиснуте у песницу симболизовале су „црну снагу" и јединство. Многи су тумачили да је то у ствари био поздрав екстремне партије црних националиста „Црни пантери", али Смит је одбијао те наводе. Изувене патике и стајање на подијуму у црним чарапама симболизују сиромаштво црних Американаца. Смит је око врата носио црни шал који симболизује црни понос, док је Карлос имао откопчан горњи део тренерке као симбол солидарности са свим америчким радницима. Осим тога Карлос је имао окачену и огрлицу којом је одао почаст свим жртвама линчовања којем су афро-американци били изложени претходних деценија и векова.

Поред њих, на делу подијума предвиђеног за освајача сребрне медаље, стајао је другопласирани Аустралијанац Норман Бејтс са беџом OPHR. Ова слика и тихи протест који је трајао до краја интонирања химне жестоко су затресли америчко друштво, али и читав свет.

Потез Смита и Карлоса моментално је постао светска вест. Публика на стадиону није благонаклоно гледала на протест двојице олимпијаца. Смит и Карлос су извиждани када су напуштали подијум.

Многи у Америци су протест двојице америчких атлетичара доживели као непростиву провокацију, па су последице једног таквог чина биле неизбежне. Одмазду према Смиту и Карлосу на себе је лично преузео председник МОК-а Ејвори Брандиџ. Он је захтевао да се Смит и Карлос моментално избаце из америчког олимпијског тима и да им се забрани улазак у олимпијско село. Олимпијски комитет те земље је прво одбио захтев Брандиџа, али се касније повукао када је први човек МОК-а рекао да ће дисквалификовати читав амерички атлетски тим са Игара.

То је био само почетак мука за двојицу спортиста. Тајм магазин је на својој насловној страници на којој су се налазили олимпијски кругови ставио наслов „љуће, одвратније, ружније", искрививши мото Олимпијских игара „брже, више, јаче" (на латинском Citius, Altius, Fortius) у тексту који је критиковао потез двојице освајача медаља.

Занимљиво је да је Брандиџ искористио и легендарног тамнопутог спринтера Џесија Овенса, освајача злата на легендарној „нацистичкој Олимпијади" да умањи штету коју су Смит и Карлос направили. Овенс је критиковао „поздрав песницом" и покушао да објасни не само Смиту и Карлосу већ и другим тамнопутим спортистима да политичким протестима није место на Олимпијади.

Једном приликом Овенс је чак рекао: „Стиснута песница је бесмислен симбол. Када је отвориш немаш ништа друго осим прстију, слабашних празних прстију. Једини пут када црна песница има значакјје када држи новац. Ту лежи моћ". У тим тренуцима Овенс, према коме је након легендарних Олимпијских игара 1936. године учињена велика неправда у домовини, пао је у очима многих афро-американаца.

Смит и Карлос ниједног тренутка се нису покајали због „поздрава песницом". Ипак, тај протест им је донео велике проблеме. Свакодневно су примали претње смрћу, док никада више нису били ни близу учешћу на Олимпијским играма. Неретко су разапињани у медијима и јавности, али за све афро-американце постали су симбол храбрости.

Смит и Карлос су дуго времена били у немилости, не само политичког, већ и спортског естаблишмента у САД. Сваки од њих је преживљавао и личне трагедије. Каријере су наставили у америчком фудбалу, где је Смит играо за Синсинати Бенгалсе, а Карлос за Филаделфија Иглсе.

Ништа боље није прошао ни Аустралијанац Питер Норман, чија је подршка америчким спринтерима на победничком подијуму у домовини дочекана „на нож". Норман је и после Мексико Ситија ређао сјајне резултате, али није ушао у аустралијски олимпијски тим за Олимпијске игре 1972. године у Минхену. Штавише, не само да Норман није ушао у олимпијски тим, већ ниједан аустралијски спринтер није послат на Игре, да се не би поновила ситуација из Мексико Ситиј. У каснијим годинама, када је тешко повредио ахилову тетиву и када се опростио од спорта, Норман се одао пићу и наркотицима.

Касније историја ипак је другачије гледала на протест тројице спортиста. Смит и Карлос су након тешких година ипак добили заслужена признања нације. Џон Карлос је 1982. године ушао у организациони комитет који је припремао Олимијске игре 1984. године у Лос Анђелесу. Бивши олимпијац служио је као спона Игара са црначком заједницом у Лос Анђелесу. Годину дана након Игара Карлос је постао тренер у средњој школи у Палм Спрингсу, а од 2012. године у тој школи ради као саветник.

Томи Смит је постао асистент за физичко образовање на колеџу Оберлин, док је 1995. године помогао вођењу америчке атлетске репрезентације на Светском првенству у дворани које се одржавало у Барселони.

Двојица америчких олимпијаца 2008. године добила су награду за храброст „Артур Еш", док су, како су године одмицале, многи други спортски радници и политичари широм света одавали признање. Ипак, можда најлепши поклон Смит и Карлос су добили на Универзитету Сан Хозе, са којег су и отишли на Олимпијаду. На иницијативу студената, тамо је постављена статуа у природној величини, на којој је овековечен моменат када двојица храбрих спортиста држе подигнуте песнице.

Мало је познато да су Смит и Карлос одмах након Олимпијских игара ушли у лични конфликт. Карлос никада није признао званичну верзију да је Смит осмислио протест а да се он само придружио. Штавише, Карлос је чак навео да је пустио Смита да победи у трци. Са друге стране Смит је био огорчен када је Карлос примљен у Кућу славних, рекавши да му тамо није место јер није освојио злато на Олимпијским играма. Двојица спринтера су одбијала многе уносне уговоре за снимање холивудског филма и документараца, јер нису могла да се договоре колика је чија улога у протесту.

Смит и Карлос су ипак доживели да се неправде исправе за време њиховог живота, док Аустралијанац Питер Норман који је на подијуму подржао њихов протест, није био те среће. Норман је преминуо 2006. године, у својој 64. години. На сахрани аустралијског спринтера, сандук су носили управо Карлос и Смит. Нормана Аустралијанци нису укључили у припрему Олимпијских игара 2000. године у Сиднеју, док је спринтер дуго времена био тотално заборављен у домовини. Званично извињење аустралијске државе Норману уследило је тек 2012. године, шест година након његове смрти, док је у више аустралијских градова потез храброг спринтера и подршка тамнопутим колегама овековечена муралима.