Трагична судбина "Рокијевог ученика"

У свету бокса некако је незапажено прошла вест да је прошле године преминуо бивши светски шампион у супертешкој категорији Томи Морисон. Човек који је носио надимак Дјук, по узору на рођака Џона Вејна (родбинске везе са Џоном Вејном никада нису званично потврђене), умро у 44. години живота од компликација изазваних ХИВ вирусом којим је био заражен. Иако је био прилично добар боксер, Томија Морисона многи памте по улози Рокијевог ученика и негативца у петом наставку филма "Роки", где је глумио заједно са Силвестером Сталонеом.

Томи Морисон ће остати упамћен као „велика бела нада“ америчког бокса, човек који је на свом врхунцу победио и Џорџа Формена (након што се овај вратио из пензије), али и човек који је платио скупу цену порочном животу који је водио. Живот и каријера овог боксера у неким тренуцима заиста су подесећали на холивудски филм, на жалост са несрећним крајем.

Томи Морисон рођен је у Арканзасу 1969. године, али је већи део живота провео у Оклахоми. Одрастао је у нефункционалној породици. У својој младости мајка је једва избегла оптужбу за убиство, док је старији брат служио 15-годишњу казну због силовања. Ипак, највећи проблем имао је са оцем алкохоличаром који је често тукао мајку и њега. Како је сам признао у једном неформалном разговору са новинарем, мајка му је финансирала прву тетоважу, док је отац најзаслужнији за прво сексуално искуство, када га је као 14-годишњака одвео у стриптиз клуб.

Занимљиво је да су управо родитељи инспирисали Томија да се бави боксом, а за то је имао праве „гене“ имајући у виду да су му старији брат и двојица ујака боксери. Томи је почео да тренира са десет година, док се већ са 13 година, користећи лажну личну карту, пријавио се за „Toughman Contest“, такмичење које даје шансу аматерским боксерима да се окушају у рингу (на такмичењу је иначе било забрањено учешће боксера млађих од 21 године). У једном интервјуу за Њујорк тајмс Морисон је навео да је на такмичењу изгубио само једну борбу.

Као 19-годишњак Морисон, тада већ био аматерски боксер са великим бројем борби иза себе, освојио је регионалну титулу у супертешкој категорији „Златну рукавицу Канзас Ситија“. Учествовао је и у националним квалификацијама за Олимпијске игре у Сеулу 1988. године. У директном окршају са Рејом Мерсером, Морисон је изгубио одлуком судија и остао ускраћен за учешће на Олимпијским играма. Као аматерски боксер Морисон је имао влики број мечева од којих је 315 добио нокаутом.

Већ тада је важио за јаког ударача са разарајућим левим крошеом пред којим је блистава каријера. Почетак професионалне каријере такође је био силовит. Од када је у новамбру 1988. године прешао у професионалце Морисон је на 21 мечу имао 17 победа нокаутом. Део америчке јавности и даље расно подељене у Морисону је видела „велику белу наду“ америчког бокса, човека који ће прекинути доминацију тамнопутих шампоиона.

Са висином од 188 центиметара, дугом плавом косом и више од 100 килограма мишића, Морисон је као млада боксерска звезда у успону брзо привукао и пажњу Холивуда. Силвестер Сталоне који је 1989. године припремао пети наставак филма "Роки", у Морисону је видео савршеног негативца. Многи сматрају да је Сталоне сценарио и улогу Томија "Машинке" (Tommy 'Machine' Gunn) писао баш за Морисона. Млади боксер је прочитао сценарио у којем је глумио Рокијевог ученика који се касније окреће против свог учитеља. Снимање је почело 1990. године, Морисон је направио шестомесечну паузу од ринга и бацио се на снимање. Остало је историја.

Убрзо након повратка међу конопце, сада већ звезда у рингу и ван њега, Томи Морисон је добио шансу да се окити шампионским појасом у супертешкој категорији. У октобру 1991. године у рингу га је чекао стари противник Реј Мерсер, који је Морисону већ прекинуо сан о одласку на Олимпијске игре три године раније. Показало је да је Мерсер поново кобан за Морисона. У петој рунди Мерсер је прво потресао противника, а онда је серијом разарајућих удараца бацио Морисона на патос. И данас се овај нокаут сматра једним од најбруталнијих у последњој деценији 20. века. Чинило се да се снови многих о „великој белој нади“ никада неће испунити. Морисон је у свом 28. професионалном мечу доживео први пораз.

Ипак, Морисон је добио другу шансу две године касније, када га је у борби за шампиона верзије WBO чекао Џорџ Формен. Иако се вратио из пензије, Формен је искористио празнину која се направила одласком Тајсона у затвор и нешто слабије конкуренције у супертешкој категорији, да у позним годинама опет постане шампион. Публика се спремала да гледа атрактиван меч двојице страшних ударача, старог шампиона и младог лава.

Сам Морисон је пред меч рекао: „Ако не победим, људи ће ме ставити у исти кош са Бобиком, Кверијем и Кунијем (такође сматрани „белим надама“). Као бели боксер двоструко више си под ударом критике и мораш више да се доказујеш него тамнопути или хиспано борци“.

Морисон се доказао, против Формена није срљао, предност је градио из рунде у рунду да би на крају победио одлуком судија. Публика је остала ускраћена за нокаут, али Морисон се докопао титуле у супертешкој категорији.

На жалост није дуго уживао у улози шампиона. Шампионски појас је одбранио само једном, против Тима Томашека, да би већ наредни меч, са тада још анонимним Мајклом Бентом неочекивано изгубио нокаутом у првој рунди. Неочекивани пораз у мечу који је требало да буде загревање за судар са Леноксом Луисом оставио је Морисона без осам милиона долара које је требало да добије да би бранио појас против британског боксера.

Већ тада се причало о Морисоновом промискуитетном животу, где је почео да у стварном животу остварује улогу младог боксера којег је слава ударила у главу, коју је тумачио у петом делу "Рокија". Његов дугогодишњи тренер Том Вирџетс је једном приликом прокоментарисао да је Морисон прави „магнет за проститутке“. Занимљиво је да је у једном тренутку био у браку са две жене истовремено, док је новац немилице трошио. Такав начин живота Морисону ће доћи главе три године касније.

Популарни Дјук је још једном дошао до титуле, овога пута у IBC верзији, када је 1995. године победио Донована „Рејзор“ Радока. Ипак, већ у наредном мечу га је сачекао Ленокс Луис који му је нокаутом у шестој рунди одузео титулу. И поред пораза Луис је имао само речи хвале за Мoрисона, посебно за његову разарајућу левицу, рекавши да је један од најбољих ударача против којег је боксовао.

То је уједно била и последња Мoрисонова велика борба у рингу. Када је у фебруару 1996. године спремао наредну борбу против Артура Ведерса, након рутинског лекарског прегледа и анализе крви, Спортска комисија Неваде установила је да је Мирисон заражен ХИВ-ом. Када је и други тест био позитиван Морисон је изашао пред новинаре и рекао да се више никада неће борити у рингу, а за болест је кривио „промискуитетан и необуздан стил живота“. За тада 27-годишњег боксера почиње друга борба, ван ринга.

Након страшних вести Морисону се први нашао Меџих Џонсон, који је неколико година раније шокирао свет признањем да је заражен ХИВ-ом.- Он је храбрио Морисона и саветовао га да по сваку цену слуша савете лекара. За разлику од Меџика, који и даље одолева вирусу, Морисон је водио неку своју битку против болести, никада се до краја не мирећи са чињеницом да је заиста заражен. Иако је рекао да више неће да се бори,Морисон је ипак уписао још једну борбу пре пензије, против Мајкла Рода, али меч је одржан у Јапану, док је новац ишао у хуманитарне сврхе.

После почетног шока, Морисон се касније на бизаран начин носио са болешћу. Популарност и слава коју је годинама градио, за кратко време се урушила. Некадашњи шампион је брзо заборављен и остављен да се сам суочи са драстичним променама у животу. У томе се није баш најбоље снашао.

Према сопственом признању чак и када је уставнољено да је заражен ХИВ-ом, Морисон је настављао да упражњава незаштићен секс. Једном приликом је рекао да се на тај начин не преноси вирус, већ само у случају ако незаштићен секс упражњавају припадници геј популације, што је Божја казна. Није то била једина бизарност и контроверза у бурном животу који је водио.

Почетком 2000. године служио је затворску казну због поседовања дроге и оружја, више пута је хапшен због вожње у алкохолисаном стању и других прекршаја.

У то време Морисон је започео и „нову страницу“ у свом животу, када је тврдио да он уопште нема сиду и да су тестови из 1996. године лажни. Објашњавао је да је на том тестирању позитиван био на антитела која се јављају у случају појаве вируса, али не и на сам вирус. У медијским наступима објашњавао је да је жртва завере љубоморних колега и корупмираних менаџера и да је због тога остао без вишемилионских уговора. Остала је упамћена његова реченица када је рекао: „Више верујем адвокатима него докторима“.

Сматрајући да је све што се дешава завера против њега, неретко је тврдио да вирус ХИВ-а уопште и не постоји и да је то измишљотина доктора. Многи су се већ тада бринули за његово ментално здравље, посебно када се крајем 1999. године спремао за смак света који ће уследити на преласку у нови миленијум, или када је тврдио да поседује моћ телепортације.

Занимљиво је да је у свом порицању болести нашао је нову снагу да поново тренира, најавивши повратак на ринг. Чак је показивао резултате тестова у којима се нису нашли трагови вируса у његовој крви, излазећи са различитим причама, да је излечен, или да никада није ни боловао од сиде. За своје ставове добијао је и подршку фанова који су жарко желели да виде повратак великог шампиона.

Морисон је  успео на кратко да се врати у ринг. У јануару 2007. године, након 11 година паузе, Морисонови резултати анализе крви били су негативни на присуство ХИВ-а, тако да је након лекарског прегледа добио поново дозволу да се бори. Већ наредног месеца Морисон је победио Џона Кастла и тако заиста довео у сумњу рњзултате тестирања из 1996. године. Међутим његов бивши агент Ренди Ланг обратио се јавности рекавши да је Морисон заменио узорке крви, на шта је боксер одговорио да му се Ланг свети због тога што га је отпустио када је установио да није прави адвокат.

У бизарном сплету околности, Морисон је упорно тврдио да нема АИДС, успео је да привуче и неке стручњаке да стану на његову страну. Експерти за ову болест указивали су на то да Морисон никако није могао бити излечен од ХИВ-а, већ је једино логично објашњење да су резултати тестова 1996. године заиста били нетачни. У међувремену Морисон је почетком 2008. године успео да у Мексику победи америчког боксера Мета Вејшара.

Последњи пут Морисон је у ринг ушао 2009. године када је у Вајомингу, супротно препорукама медицинских стручњака, учествовао у егзибиционом мечу, мешавини бокса и кик-бокса, против Корија Вилијамса. Онда се поново изгубио из боксерског света, доспевајући у медије само када је негирао постојање вируса ХИВ.

Последњи покушај повратка на ринг Морисон је имао 2011. године, међутим то је пропало када је у Квебеку одбио да тестира крв под надзором стручњака. Већ наредне године Морисоново стање се погоршава. И поред тога, он је упорно веровао да не болује од сиде, у чему га је подржавала његова тадашња жена Триш која је тврдила да су доктори направили грешку и да њен супруг има неуролошко обољење „Гијен-Бареов синдром“.

Међутим, 2013. године Морисон завршио у болници у Небраски, где је према речима доктора бројао последње дане. Новинарка америчке телевизијске станице И-Ес-Пи-Ен Елизабет Мерил, која је у кући Морисона чекала последњи позив из болнице, добила је од Томијеве мајке Дајане потврду да је њен син све време боловао од сиде, иако се борио да докаже супротно.

Томи Морисон је преминуо 1. септембра 2013. године у 44. години живота у болници у Небраски. У професионалној каријери остварио је 48 победа (42 нокаутом), три пораза и један реми.

Неки ће га памтити као још једну „велику белу наду“ америчког бокса која никада није испунила очекивања. За друге ће заиста остати шампион и човек који је платио цену сопственим хировима. Сви ће памтити његов надимак Дјук и тврдњу да је рођак Џона Вејна. Холивуд ће га памтити као савршеног негативца. Бокс га сигурно никада неће заборавити.