Скандалозни Тур де Франс

Тур де Франс није само једна од најстаријих бициклистичких трка, то је једно од најстаријих спортских такмичења уопште, које и данас траје. Од свог настанка 1903. године стекла је такву популарност каквом данас може да се похвали можда само фудбал.

Од почетка Тур де Франс је привлачио не само најбоље бициклисте, већ и пустолове који су желели да се окушају у нечему о чему је причала читава Европа. У то време трка није изгледала гламурозно, због лоших путева и тешких деоница, али је била магнет за публику која је свим дозвољеним и недозвољеним средствима помагала своје фаворите.

Ипак, мало је познато да је после прве две године постојала велика шанса да се трка укине. Разлог томе били су бројни скандали и инциденти који су се дешавали на такмичењу. Преломна је била 1904. година, када су на другом Тур де Франсу забележене масовне преваре самих такмичара, прве дисквалификације и суспензије, али и незапамћени инциденти где су локалне банде које су имали своје фаворите, на одређеним деловима стазе, нападали такмичаре. Други Тур де Франс и данас се сматра једном од најконтроверзнијих бициклистичких трка свих времена.

Тур де Франс је 1903. године покренуо часопис Ауто (L’Auto) који је касније израстао у познати спортски часопис Екип (L’Ekip). Трка је имала маркетиншки циљ да популаризује и повећа продају часописа. Нико није ни слутио да ће Тур де Франс након прве године стећи огромну популарност, а касније и израсти у најпрестижнију бициклистичку трку на планети.

Након веома успешне прве трке, већ 1904. године, код организације друге трке дошло је до првих неспоразума организатора и такмичара, пре свега око новца, награда, дневница и котизација за учешће. Чинило се да Тур неће доживети своје друго издање. У тешким преговорима са бициклистима, договорено је да сви такмичари имају дневницу, да се смањи цена котизације (због које се мало такмичара пријавило) док су повећане награде за победнике. Чинило се да је договором главна препрека за успешно одржавање трке решена. Остало је само да најбољи бициклисти крену у окршај дуг нешто мање од две и по хиљаде километара.

Главни фаворити били су махом француски бициклисти, звезде спорта тог времена, Морис Гарин Француз рођен у Италиији победник првог Тур де Франса, Лусијен Потије, Цезар Гарин, Хиполит Аконтурије, Анри Корне и други. Организатори су сами распламсавали страсти навијача, преувеличавајући ривалство појединих такмичара, пре свега Мориса Гарина, који због свог порекла није био омиљен међу Французима и Хиполита Аконтурије, за које се очекивало да ће однети победу.

Под будним оком јавности трка је почела 2. јула 1904. године. Са стартне линије у Паризу кренуло је 88 бициклиста. Далеко мањи број ће 20 дана касније проћи кроз циљ.

На Туру етапе су биле веома дуге, такмичари често стартовали око поноћи и возили до касно поподне. Иако је организатор обезбедио велики број посматрача да надгледа регуларност трке, због дугачких рута, која су често ишле преко тешко приступачних путева, возачима је било веома лако да варају.

Такмичари су без устезања користили аутомобиле, моторе, чак и возве, где су им помагали навијачи, најчешће у тренуцима док су пролазили кроз крај у којем су рођени. Навијачи нису бирали средства да помогну својим фаворитима, па су заседе и напади на остале такмичаре били веома чести.

Проблеми су се јавили већ на почетку, где су у првих сто километара забележени први падови и одустајања. Хиполит Аконтурије је након пада ударио лицем о тло и сав кравав је наставио трку. Сумња се да су напредак Аконтуријеа већ на старту саботирали навијачи другог такмичара.

У првој етапи велику непријатност су доживели и други фаворити. Морис Гарин и Лусијен Потије, који су се одвојили од осталих такмичара. Њих су из возила у покрету напали маскирани нападачи, који су покушали да их изгурају са пута. Ипак, двојица фаворита успела су да задрже челне позиције до краја етапе.

Након прве етапе организатори су разрезали прве казне и дисквалификације. Аконтурије је кажњен са 500 франака јер је имао помоћ од локалних навијача, Самсон упола мању казну јер је један део стазе користио помоћ аутомобила (држао се за возило које се кретало). Дисквалификовани су Шевалије и Фердинанд Пајан, први због тога што се одмарао у колима 45 минута, док се за другог сумња да се део етапе превезао мотором. То су били уједно и први такмичари који су дисквалификовани на Туру.

Трка је већ тада обиловала скандалима, али оно што је највише распалило бес навијача је чињеница да је и поред забране Морис Гарин током вожње добио храну од организатора, што је било стриктно забрањено правилима трке. Организатори су се уплашили да би Гарин могао да напусти трку уколико му не дају да једе, тако да су попустили пред захтевима такмичара.

Како су у другој етапи возачи кренули из Лиона, Антон Фар искористио је предност „домаћег терена“. Фар је одмах повео у другој етапи, када су његови навијачи организовали напад на највеће ривале. Око 200 присталица Фара је дочекало Гарина и Ђованија Гербија каменицама. Гарин је у нападу повредио руку, док је Герби погођен у главу, након чега је на кратко остао без свести, док је приликом пада сломио прсте. Бесну руљу растерали су полиција и организатори тек када су пуцали у ваздух. У наредним етапама многи бициклисти су набавили револвере, не би ли се одбранили у случају нових напада.

Након напада Морис Гарин је прокоментарисао: „Победићу на трци ако ме не убију пре него што стигнем у Париз“.

И остали возачи су се жалили на бројне нерегуларности и саботаже. Рута по којој су ишли неретко је била посута ексерима и срчом, тако да су бушење гума, оштећења бицикала и падови били чести. Нови герилски напад  на бициклисте догодио се недалеко од Марсеља, када је Морис Гарин поново повређен. Тај део трке завршио је возећи једном руком. Каква је конфузија владала најбоље говори да на циљу друге етапе у Марсељу многим возачима нису ни измерена тачна времена.

Невоље су се наставиле и у трећој етапи, када су бициклисти стигли до Нима, града који се налази близу Арла одакле потиче Фердинанд Пајан (бициклиста који је дисквалификован након прве етапе). Бесни навијачи су добили прилику да се освете што је њихов фаворит дисквалификован. Навијачи су направили барикаде на путевима и каменицама су гађали такмичаре. Велики број возача је повређен, многи су оштетили бицикле, тако да су тај део трасе пролазили пешке, често се кријући пред разулареном руљом. Цезар Гарин је имао ту несрећу да су му Пајанови навијачи изломи бицикл, па је изгубио драгоцено време док је тражио другог двоточкаша. Ипак, такмичари су успели да пробију и ову заседу и наставе авантуру.

Први пут такмичари су до даха дошли у четвртој етапи, када су без већих инцидената возили од Тулуза до Бордоа. У петој етапи од Бордоа до Нанта нису забележени директни напади на учеснике трке, али је лош пут, неретко посут ексерима, срчом и другим оштрим предметима правио проблеме учесницима. Имајући у виду да је помоћ механичара била забрањена током трке, Анри Корне је последњих 40 километара етапе возио на пробушеним гумама.

До краја трке која је имала циљ у Паризу, више није било већих инцидената. Трка је након доста проблема приведена крају. Први је кроз циљ очекивано прошао Морис Гарин, који је одбранио титулу освојену годину дана раније. Морис Гарин је на циљ стигао 24. јула 1904. године (22 дана након почетка трке), након 96 сати и шест минута вожње. Пратили су га Лусијен Потије, Цезар Гарин, Хиполит Аконтурије, Анри Корне и други.

Таман када се чинило да је трка успешно завршена, на површину су почели да избијају нови детаљи који ће прекројити коначан пласман. Током саме трке дисквалификовано је девет такмичара за које је установљено да су користили друга превозна средства (најчешће аутомобиле и возове).

Након великог броја жалби такмичара, Бициклистичка федерација Француске без сагласности организатора започела је сопствену истрагу да установи да ли су постојале и друге нерегуларности. Након сведочења самих учесника трке и гледалаца, Федерација је драстично казнила укупно 29 возача, међу којима и четворицу првопласираних. Они су дисквалификовани, резултати су поништени, тако да је коначна листа победника изгледала другачије од оне првобитно објављене. Бициклистичка федерација Француске никада није званично објавила разлоге због којих је суспендовала возаче, док је током Другог светског рата уништена документација везана за овај случај.

Званични победник Морис Гарин је суспендован због сумње да је више пута користио локалне возове да би прелазио поједине трасе трке. Све до пред смрт Гарин је негирао оптужбе. Међутим, годинама након Гаринове смрти један новинар је у Лансу, где је бициклиста живео, нашао човека који је наводно познавао Гарина. Он је потврдио да је Гарин пред смрт њему признао да је на легендарној трци заиста у појединим тренуцима користио услуге железнице.

Уместо суспендованог Мориса Гарина, за новог победника трке проглашен је 20-годишњи Анри Корне, што до данашњег дана остаје најмлађи победник Тур де Франса. Корне је пре дисквалификације осталих такмичара заузео пето место. Занимљиво је да након Тура 1904. године Корне никада није имао важнију улогу на Тур де Франсу.

Осим Гарина дисквалификовани су и другопласирани Потије, трећепларирани Цезар Гарин, Хиполит Аконтурије које је заузео четврто место итд. Возачима су осим дисквалификације изречене и суспензије, једне од првих историји бициклизма. Морис Гарин добио је двогодишњу суспензију. Имајући у виду да је тада имао 34 године, за Гарина је то значило крај каријере. Пјер Шевалије, Лусијен Потије суспендовани су доживотно. Фердинанд Пајан и Шарл Прево суспендовани су на годину дана, док је Хиполит Аконтурије добио само оштро упозорење. Од укупно 88 возача на почетку, трку је званично завршило само 27 такмичара.

Ни ово није била тачка на други Тур де Франс. Организатор трке, како су га касније звали „отац Тура“ Анри Десгранж био је толико згађен свим скандалима на трци да је у први мах одустао од даље организације Тур де Франса. Осим што је био љут на возаче који су варали, на руљу која је на скоро сваком метру саботирала возаче, Десгранж је највише био љут на Бициклистички савез Француске који се умешао у кажњавање такмичара мимо организатора. Ипак, када је љутња прошла, Десгранж је за наредни Тур који је одржан 1905. године променио правила, пооштрио контролу на читавој рути и удахнуо нови живот такмичењу.

Након тога, остало је историја. Тур де Франс је израсао у најпрестижнију бициклистичку трку и један од најбитнијих спортких догађаја на свету. Скандали су остали саставни део ове манифестације, од Гарина до Армстронга велики број возача је кажњен, трка је добила нове хероје, антихероје, анегдоте, али никада се није поновила 1904. година.