Теодора Пушић за РТС: Живим свој сан, финале смо играле за своју душу

Теодора Пушић, одбојкашица Србије изабрана за најбољег либера Светског првенства, била је гост Београдске хронике и говорила је о свом путу ка врху и златној медаљи. Владимир Грбић, легенда српске и светске одбојке, причао је о одрицањима у спорту и шта је све потребно да се уради да би једна земља имала светског одбојкашког шампиона.

Теодора је изабрана за најбољег либера на Светском првенству, а судбина је хтела да јој награду уручи нико други до Владимир Грбић. Српска одбојкашица рекла је гостујући на РТС-у да и даље није свесна шта се дешава и да овох дана живи свој сан.

"Мислим да још увек нисмо свесне шта се дешава. Ја последњих неколико дана живим сан", рекла је Теодора, али нагласила да увек постоји и друга страна медаље, макар она била и златна.

"Доста тога стоји са друге стране. Доста зноја, суза, рада, неправде... У спорту тога има доста, а о томе се мало прича. Али, када освојите златну медаљу, када се попнете горе, све се то јако брзо заборавља", каже најбољи либеро на недавно завршеном Светском првенству.

Легендарни Владимир Грбић каже да бити врхунски спортиста није ствар жртве, већ пасије, а да је упех одбојкашица један сасвим другачији ниво свести.

"Често се људи питају колико је потребно жртве. Уколико питате Теодору, то није жртва, него пасија. Уколико то доживљавате као жртву, никада нећете ићи тим путем, у неком тренутку ћете сасвим сигурно одустати. Живот спортисте није живот обичног човека, у једном тренутку постанете потпуно посвећени ономе што се ради, а то превазилази границе фанатизма. Они који су у спорту су преселектирани да заиста могу да иду тим путем. А ово што су оне урадиле тражи јадан сасвим другачији ниво свести и то се креира од малих ногу", рекао је Вања Грбић.

Теодора каже да је, после освајања светског злата, све вредело.

"Велика привилегија спортиста је што, јесте тешко, али на крају дана ми радимо посао који волимо. Рекла сам и девојкама, финале је нешто што играмо за своју душу. До финала јурите циљ, али финале се игра за своју душу, то је привилегија нас спортиста да уживамо у ономе што радимо", каже Теодора и додаје:

"Као дете сам сањала, али нисам се надала... То иде корак по корак. Као дете сањаш... Гледала сам прво мушку одбојку, наше најбоље играче. И даље знам напамет поен прескакање трибина да се спасе лопта и онда блок. Женску одбојку сам почела да пратим 2006. када су наше жене узеле бронзу. То је била прва светска медаља за Србију. Спорт је оно што волимо, од чега сам кренула као дете. То је начин живота".

Вања Грбић је рекао да су српске одбојкашице "крем де ла крем", али да су се све оствариле када су отишле у иностранство јер су тамо услови и начин рада на изванредном нивоу.

Теодора је нагласила да су јој родитељи били кључна подршку на путу ка врху, а девојчицама је послала јасну поруку - нека сањају, јер се снови заиста остварују.