Најгоре химне на Играма

На првом месту ове листе налази се химна Северне Кореје Aegukku, или "Нека руди зора", која је написана 1947. године. Одмах за Севернокорејцима је Уругвај, који вероватно има најдужу химну на свету.

Написао је Франциско Хозе Дебали под очигледним утицајем оперета. Кључни стих је: "Дрхтите тирани, дрхтите тирани! Ах!"

Високо треће место заузима грчка "Химна слободи", која је, у ствари, музичка верзија песме од 158 стихова. Интонира се пред почетак сваких Игара, како би се одала почаст земљи у којој су Олимпијске игре настале.

Шпанија има једну од најстаријих химни, јер је "Краљевски марш", или La Marcha Real настао 1761. године. Та химна нема речи, мада је било покушаја да се овај проблем превлада. Пре пет година, у лавини од 7.000 предлога изабран је победник, али је одлука повучена после 24 сата због беса јавности.

Ни Алжирци нису миљеници публике, мада је прича о настанку њихове химне заиста необична. Речи је, својом крвљу на зиду ћелије у коју су га стрпали француски окупатори, написао песник Муфди Закарија. У њој се помињу митраљези и барут.

Једна је од ретких химни у којој се помиње још једна држава. Није изненађење да је то Француска.

"Слава која не бледи" је колумбијска химна, коју је написао бивши председник и оперски певач. По закону, интонира се сваког дана ујутро и увече, а кључни стих представља: "У агонији, девица чупа косу и, оставши без љубави, оставља је да виси на чемпресима".

Ирачка химна је, у ствари, песма коју је палестински песник Ибрахим Тукуан написао 1934. године. Проглашена је националном химном после пада Садама Хусеина и текст није толико рђав, колико је неподношљива сама мелодија.

Још један председник латио се нотне свеске. У Буркини Фасо био је то Томас Санкара, који је написао: "Против понижавајућих, хиљадугодишњих стега, лакомост је дошла издалека да их потчини још читав век".

Захваљујући Саши Барону Коену на листи се нашао и Казахстан, у чијој се химни, наравно, не помињу ни проститутке ни калијум, мада је управо та верзија интонирана почетком године на једном такмичењу у Кувајту.

И на крају, Демократска Република Конго поруку мира упућује стиховима: "Да ли је заиста важно ако морамо мрети? Наша деца ће моћи да кажу да се тријумф остварује у борби".