Секс и село

„Олимпијске игре су као први дан колеџа" покушао је да сажме атмосферу у Олимпијском селу Тони Азеведо, капитен америчке ватерполо репрезентације, иначе ветеран Олимпијских игара из Пекинга, Атине и Сиднеја. „Сви су нервозни, јако узбуђени, и сви су жељни нових познанстава".

Све то је потпуно разумљиво, ако не и очекивано, ако се има у виду да су Олимпијци млади, изузетно здрави људи, који су већи део свог живота провели у ригорозном тренажном процесу. Одједном се нађу „пуштени с ланца", пуни енергије коју негде и некако треба потрошити. Олимпијско село постаје „поприлично дивље место, вероватно и најлуђе на којем сам био", додао је Азеведо.

„Када сам по први пут ушла у просторију за ручавање, дочекало нас је гласно навијање", истакла је Бренди Честин, иначе фудбалерка Калифорнија сторма. „Прво што смо ја и моје саиграчице приметиле били су двојица француских рукометаша обучених само у чарапе, патике, суспензоре и необичне шешире. Хранили су један другог. А то је само почетак".

„Све је као у средњој школи, осим што су сви лепи", додала је њена саиграчица Џули Фауди, освајачица три олимпијске медаље. „Јели бисмо понекад и сатима, само како бисмо видели све згодне спортисте који су пролазили поред нас. Питала сам се зашто сам се икада удавала".

Заставе се вијоре са прозора и музика трешти са балкона.

„Све је као велики бар, само што никоме није непријатно да заподене разговор јер знаш да са свима имаш нешто заједничко. Све почиње са 'Који спорт играш?, а завршава се на најразличитије начине", наставиле су причу расположене фудбалерке, којима се посебно свиђају Италијани.

„Остављају врата увек отвореним, тако да није претешко провирити унутра".

На сличан начин живахну социјалну сцену у Олимпијском селу виде и мушки такмичари.

„Девојке тренирају по правилу оскудно одевене. Чак и када девојка није најлепша у лицу, знаш да мора бити згодна", рекао је Бро Грир, амерички бацач копља.

Гимнастичарке су најмлађе учеснице Игара, и на први поглед одају утисак највеће невиности, па чак и наивности. Утисак вара.

„Гимнастичаркама су се у Пекингу највише допали ватерполисти и џудисти", изјавила је 24-годишња Алишја Сакрамоне, која је тада била задужена да надгледа девојчице. „Флертовале су са свима, без изузетка. Тешко их је било обуздати. Једва сам чекала да се све заврши, јер нисам могла више да их контролишем".

„Село је магично место, као из бајке. Осећала сам се као Алиса у Земљи чуда, где је све могуће. Можете да освојите златну медаљу, али и да спавате са јако згодним мушкарцем", није се снебивала Кери Шајнберг, иначе учесница Зимских олимпијских игара и касније репортер са највеће светске спортске смотре.

„Највише ми се допадају гимнастичари. Изгледају као згодни, љупки мали Евокси. Што се тиче најзгоднијих, ту су наравно пливачи и ватерполисти. Наравно, не смем заборавити ни атлетичаре", рекла је са осмехом Сакрамоне.

Овакво окружење може бити мач са две оштрице, јер се може показати као превелико искушење и одвраћање пажње за ове младе људе.

„Ако немате дисциплине, ствари могу да се отму контроли", закључила је Хоуп Соло, једна од најлепших фудбалерки, али и спортисткиња уопште.

Неки се у потпуности одричу секса за време трајања Игара, док га други, или чак већина, уврштава у своју свакодевну рутину пред такмичење.

„Касноноћна виђања, пријатељи који нестају по неколико дана, све је то уобичајено. Све је као Лас Вегас готово, брзо научите да не постављате превише питања", рекла је Соло.

Када се све узме у обзир, сасвим је јасно зашто поједини тренери покушавају да „зауздају" своје пулене, тако што их шаљу у собе у 11 сати, забрањују алкохол, гласну музику, забрањују посете особа супротног пола. Колико и да ли успевају у томе је нешто о чему може да се дискутује.

„Људи чине све како би се нашли са особом која им је запала за око. Ретко када у томе не би успевали", рекла је Аманда Бирд, пливачица са осам медаља на Олимпијским играма.

Реч је, углавном, о простом и свима разумљивом људском пориву за интимношћу, па макар и само на тренутак или два. За већину Олимпијаца, пут ка Играма био је поприлично усамљен, и потребан им је вентил. Олимпијске игре су савршена прилика да упознају некога, и то они обилато користе.

„Знате ли колико је тешко упознати некога? Просечан Олимпијац тренира пет сати дневно, сваког дана. Времена за упознавање једноставно нема. Сада, притиска више нема, окружени сте људима који размишљају исто као и ви. Све остало је само природа", завршио је Тони Азеведо.