Оно што нисте знали о финалима

Када у суботу на Вемблију на терен истрче играчи Манчестер јунајтеда и Барселоне, то ће бити 56. пут да се најбољи тимови у финалу боре за европски трон.

И сада је извесно да ће трофеј освојити један од клубова који су претходних година већ освајали ово такмичење, односно, ни ове године нико ван популарног "клуба 21" (број клубова који су освајали титулу), неће освојити трофеј.

Обоје финалиста боре се за воју четврту европску титулу, а екипа која освоји трофеј изједначиће се на трећем месту са Бајерном и Ајаксом.

И даље прво место по броју освојених трофеја и финала припада мадридском Реалу, који је девет пута покорио Европу, док је седам пута та част припала Милану.

Најгоре наступе у финалним мечевима забележили су Јувентус и Бенфика. Ова два клуба имају по две титуле европског првака, али они су по пет пута губили у финалима овог такмичења, што их чини највећим губитницима.

Поред њих треба истаћи и Милан и Ајакс, који су по четири пута губили у финалима, Реал и Барса су изгубили по три меча, док су по два финала губили Ливерпул, Ајакс и Интер.

Од клубова који никада нису освајали ово такмичење истичу се Валенсија и Ремс, који су по два пута поражени у најважнијој утакмици, а међу 16 клубова који су само једном дошли до финала и изгубили, налази се и екипа Партизана.

Знимљиво је да Мадрид више није град који из којег су клубови освајали титулу. Реал јесте ово такмичење освајао девет пута, али њихов градски ривал Атлетико, у финалу против Бајерна 1974. године, остао је кратких рукав. Занимљиво је да то био једини пут када су се у финалу такмичања играле две утакмице.

Са друге стране, када је прошле године Интер освојио своју трећу титулу, он је донео Милану ту част да носи титулу града у чијим се "ризницама" налази највише трофеја европског шампиона. Три Интерове и седам Миланових титула, укупно десет, престигли су рекорд Мадрида, у којем је само Реал такмичење освајао девет пута.

Занимљиво је да је Милано једини град који је до сада дао два европска шампиона. На листи градова који су били близу тог успеха налази се и Београд, који је осим Европског првака, Црвене звезде, имао и једног финалисту, Партизана.

Слична ствар десила се и у Мадриду, где је Реал једини освајач, док је Атлетико био финалиста такмичења.

До сада је само девет клубова ово такмичење освајало а да није доживело ни један пораз. Још занимљивије је да су последња два клуба који су ово урадили управо овогодишњи финалисти, Барслона и Манчестер. Каталонцима је то успело у сезони 2005/06. док је "ђаволима" успело у сезони 2007/08.

Иначе у групи клубова који су без пораза освојили такмичење налази се и Црвена звезда, која је 1991. године са пет победа и четири нерешена меча постала европски шампион.

Остали који су остварили сличан успех су Интер у сезони 1963/64, Ајакс 1994/95, Нотингем Форест у сезони 1978/79. Манчестер јунајтеду је успео два пута да освоји без пораза у сезони 1998/99 и 2007/08, Ајаксу је слично пошло за руком у сезони 1971/72 и 1994/95, Ливерпулу1980/81, и 1983/84, и Милану 1988/89. и 1993/94.

Уколико Манчестер освоји титулу, они ће бити први клуб који ће ово такмичење освојити три пута без пораза. На другој страни, Барслеона је ове године имала један пораз, на гостовању у Лондону против Арсенала, тако да Каталонци, и случају да постану шампиони Европе, неће ући у ово престижно друштво.

Један од рекорда који ова два клуба, а вероватно ни многи после њих неће оборити, јесте освајање Лиге шампиона без страних играча. Овај успех, који се у данашње време граничи са фантастиком, успело је да изведе само пет екипа.

Тим Стеауе из 1986. године био је састављен само од румунских фудбалера. Енглески клубови, Нотингем Форест (1979. и 1980), Ливерпул (1981) и Астон Вила (1982) постајали су европски шампиони са играчима рођеним у Британији. Посебно признање треба одати Селтику. Шкотски тим из 1967. године, када је постао европски првак, у свом тиму није имао играче који су рођени даље од 50 километара од стадиона "Селтик парк".

И екипа Реала из 1966. године у свом тиму је имала Шпанце, али Мадриђани не могу да уђу у ову престижну групу клубова јер су "галактикоси" у својим редовима тада имали Пушкаша који је тек 1962. године узео шпански пасош и заиграо за њихову репрезентацију. Слично је било и са Уругвајцем Хозеом Сантамаријом, који је исте године кад и Пушкаш, почео да игра за "фурију".

"Вембли" ће бити шести пут домаћин финала, што је највише у историји овог такмичења. Иако је један од највећих стадиона у Европи, највећа посета ипак није забележена на "Вемблију". Највећи број гледалаца у финалу Лиге шампиона присуствовао је 1960. године на "Хампден парку" у Глазгову, када је у финалу Реал савладао Ајнтрахт из Франкфурта. На трибинама је тада било невероватних 135.000 гледалаца.

Друга највећа посета забележена је 1957. године у Мадриду, када је се на "Сантјаго Бернабеу" окпупило 120.000 људи у финалу између Реала и Фјорентине. Трећа рекордна посета била је на "Камп Ноу" 1989. године, када је Милан, пред 97.000 људи савладао Стеауу. Част да заузме четврто место има Звездина "Маракана" на којој се 1973. године, у финалу између Ајакса и Јувентуса на трибинама скупило 93.500 људи. Тек иза ових рекорда долази најбоља посета на "Вемблију", где је 1968. године, Манчестер пред 92.250 гледалаца савладао Бенфику.

Са друге стране, најмање посећено финале било је 1961. године, када се у финалу између Бенфике и Барселоне на "Ванкдорф" стадиону у Берну, на којем је присуствовало само 33.000 људи. Само пет хиљада више било је на првом финалном мечу овог такмичења на "Парку принчева" у Паризу, када је првог европског првака, Реал, пратило само 38.000 гледалаца.

На крају, мало о играчима који су у финалима овог такмичења оставили неизбрисив траг. И овде је место резервисано за предводнике златне Реалове генерације Ференца Пушкаша и Алфреда Ди Стефана.

Пушкаш је једини фудбалер који је постигао четири гола у финалу, док је Ди Стефано једини коме је пошло за руком да забележи хет-трик у финалном мечу. Занимљиво је да су ови рекорди постављени на истој утакмици 1960. године, када је Реал са 7:3 у финалу савладао Франкфурт.

Њима треба додати и тренерске успехе. Једини тренери који су са различитим клубовима освајали ово такмичење су Ернст Хапел, који је то успео са Фејнордом и Хамбургом, Отмар Хицфилд, који је шампион постао са Борусијом из Дортмунда и Бајерном, док је Мурињо то пошло за руком са Портом и Интером.