Ел Класико - шта смо научили?

У првом мечу, на Ноу Кампу, 29. новембра прошле године, домаћи тим је испратио госте са 5:0. Болан пораз за Реал и најава могућег расплета сезоне. Други лигашки сусрет донео је, у том тренутку, за Барсу повољнијих 1:1. Пехар намењен победнику Купа отишао је у престоницу, захваљујући голу Кристијана Роналда у продужетку, а најбоље су нам шпански гиганти оставили за крај - двомеч за улазак у финале Лиге шампиона. Или баш и није било добро колико смо очекивали?

Добро знамо шта се дешавало пред прву утакмицу полуфинала. Мурињо је видео простор у ком може да уздрма противника и успео је "психолошким игрицама" да изнервира Гвардиолу. Баш као и прошле године, док су се за финале борили Интер и Барса. Ипак, ове сезоне Гвардиола води своје момке на меч за пехар, док Мурињо остаје код куће.

"Посебни" је у првој утакмици поставио Пепеа у везни ред и веровао да ће мешавина дефанзивних и борилачких вештина португалског фудбалера онемогућити креативни везни ред Барселоне да развије своју игру. Испоставило се да свесни ризик није донео жељени резултат. Пепе је, оправдано или не, добио црвени картон, а невероватни Лео Меси је до краја утакмице постигао два гола, која су донела, испоставило се, недостижну предност. Мурињо је због протеста искључен и није могао да помогне тиму у реваншу.

Али могао је да помогне клубу у времену до реванша. И урадио је све што је могао. У изјавама је окривио УЕФА да брани Барселону, оптужио судије да лоше обављају посао, ставио притисак на све на које је могао. И успео је. У реванш мечу, арбитар Де Блекере као да није смео да покаже искључење ниједном играчу "краљевског клуба". А могао је, без и мало гриже савести. Однос у прекршајима: Барселона 10, Реал 31.

У та два сусрета Реал је начинио 52 фаула, док су Каталонци непрописно зауставили противника у 35 наврата. Укупан посед лопте у двомечу: 68 према 32 процента у корист Барселоне. Актуелни првак Шпаније за 180 минута шутирао је 11 пута у оквир гола, док су Мурињови изабраници само четири пута покушали да савладају Валдеса.

Пред почетак сезоне, из Мадрида су најављивали напад на три трофеја. Освојен је Куп Шпаније и слободно се може рећи да ће "краљеви" још једну сезону завршити незадовољни. Уз дужно поштовање, управа Реала не зна тачно шта жели. У сезони 2006/2007, Фабио Капело је донео титулу првака у престоницу после четири године чекања, али је добио отказ, уз образложење да тим није играо атрактиван фудбал.

Свима су нам позната велика улагања, нелогичне продаје врхунских играча, попут Робена, Снајдера, Ван дер Варта и слично. Пред почетак ове сезоне дошли су Мурињо, Кедира, Озил и Карваљо, док су клуб напустили Пелегрини, Раул, Гути и Мецелдер. Очекивало се много, али главни трофеји су опет изостали. Лето је близу, па треба очекивати нове трансфере и нове најаве великих успеха. "Краљеви" имају одличан маркетинг. Већина новца потрошеног на трансфер Роналда и осталих звезда враћена је продајом дресова, али то, вероватно, све мање интересује навијаче, који су изнервирани због недовољно добрих резултата.

Са друге стране, Барса своје успехе гради на одличном систему, у ком се тачно зна улога сваког члана тима. Барса своје успехе гради на једноставном принципу атрактивног фудбала у коме генијални појединци спроводе замисли у дела. А већина тих момака којима се данас дивимо, потекло је управо из Барселонине школе фудбала. Иста формација у којој делују првотимци, гаји се и у свим млађим категоријама клуба. Исти систем игре примењује се на свим селекцијама, а све са циљем да се дечаци, када за то дође време, што лакше уклопе у А тим. Наравно, и Барселона троши велике количине новца на трансфере, али некако делује да је цела прича усклађена, док се стиче утисак да "краљеви" свој посао обављају, некако, на силу...

Оно што забрињава је недостатак фер-плеја. Мурињу нико не може да оспори да је један од највећих тренера данашњице, али овако оштар и деструктиван фудбал нема оправдање, чак и када је награда за победника карта за учешће у финалу најјачег такмичења на свету.

Фудбалери Реала су својим изјавама показали да и сами верују да њихов клуб пред судијама није у равноправном положају у поређењу са противником. Поставља се питање како би играчи Реала реаговали да је ситуација у прекшрајима била обрнута? У четвртфиналу су играли против Тотенхема. Могли су Енглези да се жале на суђење због црвеног картона, који је добио Питер Крауч. Али нису. Да ли је високи нападач заслужио искључење? Јесте, исто као и Пепе. Да ли је судија морао да исључи Крауча? Није, као ни Пепеа. И да ли је тај црвени картон значајно утицао на исход коначног победника? Јесте, као и Пепеов.

Лако је одрадити улогу великог играча када победиш Леванте са осам и Малагу са седам голова разлике, али ваљало би бити поштен и пружити руку бољем од себе и када си надигран.

Ни Барселонини момци нису "цвећке". То се, пре свега, односи на Серђа Бускетса. Момак при најмањем контакту са противничким играчем пада на земљу као да је ударен маљем, "превија" се по терену и након два минута трчи пуном снагом. Дани Алвеш је за нијансу бољи, али ни Бразилцу се не може дати епитет фер играча. Неко ће рећи да је све то саставни део игре. Можда ће и бити у праву, а, можда, и неће...

Иза нас су две, слободно се може рећи, ружне утакмице. Каталонци су изборили пролаз у финале и још једном показали да је забрињавајуће тешко зауставити препознатљиву игру коју приказују. Гледаћемо их како се на Вемблију, 28. маја, боре за звање најбољег у Европи и за ту прилику прижељкивати лепшу представу од ове коју су нам у 180 минута пружила два највећа шпанска клуба.