Лик и дело новог селектора Алимпијевића: у Звезди непожељан, шокирао Обрадовића и бриљира у Турској

Истеком уговора Светислава Пешића окончана је мини-ера са врхунцем у светском сребру и олимпијској бронзи. Клупу "орлова" је заузело у овом тренутку најзвучније име међу млађом генерацијом српских стручњака.

Врло јаки кандидати били су чувени имењаци Саше - Обрадовић и Ђорђевић. Обојица чувеног имена, завидне играчке и тренерске биографије, али без ангажмана. Обрадовић је и сам говорио да је навикао на клупски режим вођења екипе, а Ђорђевић није намерио да се врати у националну селекцију после славног првог мандата са европским, светским и олимпијским сребром. Тако је прескочена "средња" генерација тренера, са намером да млађи унесу нову енергију у новом циклусу.

Оно што је Алимпијевићева главна одлика у досадашњем току каријере јесте подизање "мањих клубова", односно долазак до изненађујућих резултата и победа у односу на ситуацију у клубу, финансијску ограниченост и састав екипе.

Каљење по војвођанској равници

Алимпијевић је врло рано кренуо са тренерским послом. Већ са 22 године је момак рођен из Лазаревца био део стручног штаба у новосадској Војводини.

Од сезоне 2013/14, дакле са својих 27 година, преузима место главног тренера у фузионисаном тиму клуба Војводина Нови Сад, успевши да са негативним скором 12-14 обезбеди опстанак у КЛС. Наредне сезоне чини одличне резултате, заузимањем трећег места у КЛС, чиме су се пласирали у завршницу српског првенства. Тек једна победа је делила ту екипу од "преласка прага" уместо Меге и учешћа у доигравању. Најпознатији појединци из тог тима су Марко Јеремић и Јован Новак.

Затим се сели још северније - у Суботицу. И ту успева са еволуцијом током две године. У првој сезони је обезбедио опстанак у лиги, а у наредној пласман међу четири тима у КЛС и самим тим аутоматско квалификовање на Куп Радивоја Кораћа у Нишу, где Суботичана није било две деценије.

Долазак у престоницу

Тријумфи на северу су примећени и у Београду. Алимпијевић је постављен за тренера ФМП-а у априлу 2017, пред почетак завршне фазе Суперлиге Србије. Добио је тим у ком је Филип Човић био најстарији са 27 година. Окосница су били млади момци попут Дејана Давидовца, Драгана Апића, Стефана Лазаревића, Џоне Болдена, Ђорђа Каплановића, Александра Бурсаћа,...Та екипа се у полуфиналу укрстила са Партизаном.

Финансијски проблеми јесу гурали црно-бела кола низбрдо, али је Партизан свакако важио за фаворита. Душанови "пантери" су успели да избаце Партизан са 2:0 у серији. У "Пиониру" је било 96:91, а у Железнику 78:68. Сам пласман у финале је био феноменално достигнуће за ФМП у некој новој ери, после оне "златне" током 2000-их. Црвена звезда није попуштала и са убедљивих 3:0 одбранила национални трофеј.

Нагли успон Алимпијевића на српској кошаркашкој мапи се погодио са новом ером у Црвеној звезди. Тражио се наследник Дејана Радоњића, који је иградио благородан систем на Малом Калемегдану. Избор је пао на Алимпијевића. Душан je тад добио "коску", жаргонски речено, пошто са тридесет и једном годином није водио мечеве ни у АБА лиги, а камоли у динамици Евролига-АБА, уз подразумеване циљеве освајања сваког домаћег трофеја.

Није се снашао. Превелик залогај за тренера и премало стрпљења управе. Отпуштен је већ у мају, изгубивши финале АБА лиге од објективно слабије Будућности Александра Џикића, финале Купа од Партизана и остваривши скор 11:19 у Евролиги.

Захтевна домаћа публика га је посипала дрвљем и камењем, те је било потребно променити средину.

Победа над Обрадовићевим Партизаном га лансирала

Први ангажман ван граница наше земље био је у руском Автодору из Саратова. И ту је прошао као бос по трњу. Радио је од средине новембра 2018. до краја јануара 2019. и за то време је на 13 утакмица уписао осам победа.

Наредна дестинација је турска Бурса. Средина у којој ће заблистати. Читава кошаркашка Европа је чула за Душана Алимпијевића након првокласне сензације у сезони 2021/22, кад су у осмини финала као гости елиминисали Партизан 103:95 са тек пристиглим Жељком Обрадовићем. Црно-бели су већ виђени као фаворити за освајање целог такмичења и као повратници у Евролигу.

Међутим, борбени менталитет који је Алимпијевић пренео на Ендруа Ендруза, Дерека Нидама, Онуралпа Битима, Џона Холанда и остале је био кључан за непојмљив резултат. Не само то, затим су у наредна два гостовања избацили Цедевиту Олимпију (85:83) и шпанског представника Андору (85:68). "Пепељугиној причи" је дошао крај у финалу, где је Виртус био сигуран са 80:67. Спектакуларни Алимпијевићев подухват је награђен признањем тренера сезоне у Еврокупу. У домаћем првенству се два пута домогао прве рунде плеј-офа.

Налик Србији, следи позив из провинције у кошаркашку престоницу Турске. Великан Бешикташ га унајмљује 2023. године.

Фенербахче и Анадолу Ефес су за копље изнад преостала два члана истанбулског квартета који још чине Бешикташ и Галатасарај. Душан успева да од прве сезоне наметне Бешикташ не само као трећи тим у Истанбулу, већ и у читавој земљи. Ствара фантастичан однос са фанатичним навијачима и на том таласу екипа допире до полуфинала Еврокупа, где их елиминише француски Бург са 2-1 у серији, потом до трећег места на табели турске Суперлиге и полуфинала домаћег доигравања (елиминација од Фенербахчеа 3-0). 

Претходне сезоне је отишао корак даље на домаћем тлу, избацивши Анадолу Ефес са 3-2 у полуфиналу плеј-офа. Нису могли да се супротставе Фенербахчеу на путу ка триплети, изгубивши и у финалу националног купа (104:81) и Суперлиге Турске (4-1 у серији). У комбинацији са све већим улагањима, Алимпијевић граби све веће амбиције на домаћем и европском тлу.

Алимпијевић јесте кренуо рано са тренерским послом, али није био "вундеркинд". Упорност, рад, усавршавање и енергија су га довели да са 39 година води екипу са амбицијама ка трофејима у Турској и Еврокупу. Сад ће имати нову обавезу у виду српске репрезентације, што је сан сваког стручњака на овим просторима. Без обзира на резултате, оно што је сигурно јесте да ће унети нову енергију и модернији приступ. То је за њега природно, јер је свој статус зарадио тешком муком и радом.