НБА више не личи на себе, шест узрока декаденције

Кошарка је спорт који се вероватно најбрже мења, а промене су најприметније у НБА, која је и сам покровитељ истих.

Због њих се стиче контрадикторни утисак да су играчи у односу на период прве половине две хиљадитих све бољи, али да је квалитет игре заправо опао.

Ова привидна противречност открива суштину данашње лиге: НБА се дубоко и системски променила.

Период од сезоне 2010/11 до 2015/16. био је један од најузбудљивијих: смена старе и нове кошаркашке генерације, Мајамијева велика тројка, успон Голден Стејта, последње Кобијеве сезоне, Леброново испуњено обећање и велика ривалства у плеј-оф серијама и дан данас препричавају се са ентузијазмом.

Сезона за сезоном касније, интересовање за лигом почело је да опада сразмерно утиску о квалитету, па се кошарка преко баре све мање прати упркос чињеници да најбољи кошаркаш у лиги долази из Србије, и да наша земља сваке сезоне тамо има бар пет кошаркаша.

Ево шест основних разлога због којих се стиче утисак да је НБА лига из сезону у сезону све лошија.

1. Експанзија шута за три

Рапидно повећање броја шутева за три поена последњих година драматично је променило изглед и ритам НБА лиге.

Док су екипе почетком и средином 2010-их уобичајено шутирале између 18 и 24 тројке по мечу, данашњи стандарди су готово удвостручени.

Просек се подигао до 35-40 покушаја по утакмици, а поједини тимови без проблема прелазе и границу од 50 шутева са дистанце.

Овај пораст није статистичка промена, већ последица велике трансформације у приступу игри.

Стратегије екипа су све више усмерене на брзе нападе и индивидуална решења у изолацијама. 

Ово је смањило вредност сваког поседа, што је тројку (највреднији погодак, а уз модерни тренинг све прецизнији) ставило у центар такмичарске филозофије (ако не уђе ова, ући ће следећа).

Уместо борбе у рекету и сигурнијих поена, тројка је постала темељ око којег се гради већина нападачких система, док је шут са полудистанце например који је био популаран готово изумро.

2. Нападач је увек у праву

Правила се мењају само у смеру који фаворизује нападаче, па је готово сваки физички контакт сада кажњив фаулом.

Највише од овога профитирали су шутери: и минималан ван линије за три води до слободних бацања, што додатно обесхрабрује агресивну одбрану на периметру.

Ово је смањило број повреда, повећало број поена и нажалост смањило неизвесност, па се права тензија види само у плеј-офу када и судије промене критеријум.

Још једна ствар која доприноси линеарном искуству праћења утакмице су техничке грешке.

Кошаркаши не смеју да имају готово никакву интеракцију судијама, па је свака примедба кажњива техничком грешком чиме је у старту сасечена скоро свака емотивна реакција.

3. Све бржа игра са тенденцијом захуктавања

У односу на период од пре 10 до 15 година знатно се повећао број тимских поседа.

Екипе су тада у просеку имале од 90 до 93 пута по утакмици, док се сада тај број попео на 105.

Трајање једног напада се такође значајно смањило па је примера ради један напад у НБА лиги обично трајао између око 15,4 секунде, док је сада на 13,6 што је значајна разлика.

Кејд Канингем је у победи Детроит пистонса над Вашингтон визардсима постигао 46 поена шутирајући 14 од 45 из игре. 

Ове сезоне бележи 28 поена по мечу уз просечно узетих 22 шута. 

Овако је надмашио Леброна Џејмса у сезони 2012/13 када је Мајами постао шампион лиге, Џејмс МВП, а узимао је 18 шутева.

4. Разноврсност којој сви теже

У средишту лиге налази се нови профил играча.

Савремени кошаркаши су бржи, физички снажнији и технички разноврснији него раније, уз константну подршку аналитике која утиче на њихово креирање.

Класична позициона подела замењена је концептом "кошарке без позиција“ која је дуго била нешто иновативно, али више није, па и она постаје укалупљена.

Управо због тога играчи попут Луке Дончића, Николе Јокића, Јаниса Адетокумба, Виктора Вембањаме или Шеја Гилџус-Александера представљају заштитна лица лиге у последњих неколико година.

Они преносе лопту, организују нападе, асистирају, постижу поене, играју више позиција, а својим стилом одбране могу да покрију више позиција.

Због тога сви наредни који долазе, теже да преузму њихов стил игре. Тако изолација, некада резервисана за највеће звезде, данас је стандардна опција и просечног НБА кошаркаша.

Већина екипа у саставу има тројицу или четворицу играча способних да самостално створе поен, готово да нема центра данас који не може да убаци тројку.

Никола Јокић у овој сезони примера ради шутира пет шутева са дистанце у просеку, док играчи који су доминирали лигом када се он појавио: Тим Данкан, Деандре Џордан, Двајт Хауард и Андре Драмонд нису ни помишљали да шутну за три.

Ово је разлог због којег савремена НБА делује брже, отвореније и ефикасније, уз утисак да је пут до коша данас знатно једноставнији него у ери пре петнаестак година.

5. Све се врти око пара

Маркетиншки концепт за представљање такмичења један је од криваца за пад квалитета.

Лига се промовише размишљањем да већи број поена значи атрактивније утакмице, више спектакуларних потеза, већу гледаност и више садржаја за друштвене мреже.

Лига је давно препознала да управо офанзивно атрактивни играчи постају најбољи промотери бренда – они снимају најпопуларније рекламе, продају дресове и привлаче публику, али се стиче утисак да је то сада измакло контроли.

У овом окружењу и млади играчи који су доминантни на колеџу добијају много већу улогу него раније. Док су пре деценију новајлије често проводиле две сезоне учећи систем и стичући поверење тренера, данас се најталентованијима одмах даје огроман простор (Вембањама, Ламело Бол, Купер Флег).

Због тога није изненађење да уз добијену слободу у игри, опрост за грешке и заштићеност од судија већ у првој сезони постижу двадесетак поена по мечу.

Ово је део ширег модела у коме се брз развој младе звезде посматра као инвестиција у популарност.

6. Период 2010-их био је организованији 

Иако данашња НБА веровато нуди највећи индивидуални таленат у историји кошарке, утисак је да је лига раније деловала и квалитетније и неизвесније.

Ране 2010-е биле су физички много грубље, спорије и тактички усмерене на контролу ритма и стила игре.

Тимови су се поносили одбраном – Чикаго, Индијана, Мемфис и Бостон читав идентитет екипе градили су управо на дефанзивној чврстини – па су резултати попут 82:78 или 91:88 били свакодневица.

У таквом окружењу поени су имали већу „тежину“, а победе су се стицале стрпљењем и дисциплином.

Такмичење је имало велики број суперзвезда: Леброн Џејмс, Коби Брајант, Дирк Новицки, Тим Данкан, Кармело Ентони, Стеф Кари,  Кевин Дурент, Дејм Лилард, Џејмс Харден, Дерик Роуз, Кајри Ирвинг, Демар Дероузен...

Европска кошарка сустиже

Нба кошарка данас и она пре десетак и петнаест година очигледно не личе.

У том контексту посебно долази до изражаја разлика између НБА и европске кошарке, поготово међународне.

Најбољи пример за ово било је полуфинале Олимпијских игара у Паризу 2024. године када је Србија организованом игром и добром припремом 35 минута контролисала утакмицу против једне од најјачих америчких селекција свих времена.

Нажалост, у последњих пет минута уз бројне чудне судијске одлуке, али и индивидуални квалитет САД су ипак успеле да преокрену и на крају тријумфују 95:91.

Док је у финалима Светског првенства 2014. и Олимпијских игара 2016. године ова репрезентација побеђивала Србију са по 30 поена разлике.